Stražilovo

СТРАЖИЛОВО. БР. 1.

I. одличној кући трговца Влајковића могао се јЗа време доручка ириметити ириличан не^ ; мир. Старија кћи Даринка држала је у руци новине, па је са узбуђеним гласом читала оцену на последњу позоришну представу. Оцена је била оштра али, као што је писац уверавао, и праведна. У њој се осуђивала не само глума, него уједио и игра главнога јунака. Пребацивало му се, да иије умео у главним појавама да буде прави тумач песникове замисли, да је љубавне изјаве говорио као какву школску лекцију, да је страсне тренутке виком и бацакањем понизио до сокачког комедијашења, и још мпого друго. Али критичар није остао ни песнику дужан. Замерао му је пре свега, пгго је тај иредмет израдио млитаво и млако/што је заплет лабав а решење тако рећи никакво, једном речи. боље би било, да се држао свога посла, него што се латио да реши задаћу, којој није дорастао. Даринка је читала то све, али јој је глас дрхтао све то већма, а кад је била при крају, бацила је срдито новине на сто. — Је ли то право, је ли то поштено, пискарати такве ствари! викне затим. Та и ми ваљда имамо своје мњење, ми, који смо били на представи, а то мњење сасвим је друкчије него мњење ове надрикњиге, који се није смео ни потписати. — И ја мислим' као ти, рече на то млађа јој сестра, Драгиња. ти критичари мисле, да је њихово мњење свето писмо, и да само оно има смисла и вредности, што они напишу. Да само умем владати пером, одговорила бих ја том — како се само зове! — па ма се и потписала. Ако ништа 1друго, показала бих му тиме, да сам бољи јунак од њега, јер не тајим свога имена. — То већ не иде, кћери моја, нримети на то Влајковић. Теби не приличи и не доликује, да се упушташ у новинарске свађе, тим мање, што би то свет сасвим друкчије тумачио, него што си ти сама и замислила. Остави то онима, који немају друга посла. У осталом, не разумем, зашто сте дошле тако у ватру. Писац тог позоришног комада ненозната је личност. Ко је тај „Гојко?" Јага незнам а тешко да га знате и ви. Даринка је на те очине речи оборила главу и лака румен прелије јој свеже образе. Није приметила ништа, само је ћутке узела филџан с кафом и нагло је стала сркатн каву. — Збиља, ко је тај „Гојко?" прихвати сад госпођа Влајковићка. Нисам никад чула о њему ни-

РАЗНИ ПУТЕВЕ ПРИПОВЕТКА МИЛАНА САВИЋА. шта, ма да смо претплаћени сваки пут, кадгод је позоришна дружина овде. — Не знам ни ја, ко је, рече Даринка у малој неприлици, али ми је неправо, што му тај покушај тако нечовечно оцењују. На тај се начин не одгаја песнички нараштај. а ваљда је већ крајње време, да имамо и својих драма, и да нас позоришна управа не кљука једнако француским и немачким драмама. — А зашто не, примети Влајковић, ако су те драме добре на француском или на немачком језику, онда ће по свој прилици бити добре и на српскоме. — Не мислим баш тако у онште, рече Даринка, али држим, да би и Срби у стању били напиСати ваљану драму, кад су то у стању Немци и Французи. Ни њихови први покушаји пису били бог зна какви, па кад су могли они до нечег дотерати, за што не бисмо могли и ми? — Е, ту опет имаш ти право, насмеши се Влајковић. — Али за глумца је ваљда свеједно, приказивао немачку, француску или српску драму, рече Драгиња живо. На његову игру не упливише народност дотичног песника, већ само дух драме. Па ако је и господин критичар у овој оцеми и омаловажио драму ономадашњу, није то морао чинити и са игром господина Дражића, која је била добра и нотпуна. — И ја се чудим, што је то чипио, рече Влајковић, и да знам, ко је, баш бих му у очи казао, да му је критика и страсна и пристрасиа Али сад идем у дућан. Збогом. Влајковић устане, опрости се са женом и децом и лагано изађе из собе. Није ии Влајковићка остала дуго иза њега, она је отишла у кујну. да са куварицом уговори данашњи ручак. Обе се сестре још неко време разговарале о позоришту, и обе су дошле до тог закључка, до ког су дошле још пре, да је критика несавесна, и да би критичар заслужио, да буде сгрого кажњен. Биле су још у живом разговору, кад се врата нагло отворише, и међ њих ступи девојче, коју обе сестре са веселим поздравом дочекаше. — Дошла сам данас зато тако рано, да вам донесем најновији број Записника" у ком је нека критика. коју никако не могу да одобрим, рече и скиде шешир и горњу хаљину. — Имамо га и ми, рече Даринка и покаже новине. Шта велиш, Љубице, на то?