Stražilovo

— Шта да пелим? Не велим ништа, него се еамо дивим тако једностраном схватању, рече Љубица јетко. То би требало већ једаред да престане. Одговорићу му ја, ако нико неће. — То смо мислиле и ми, примети Драгиња, само се нисмо могле ослонити на своје перо. — Само да ми је знати, ко је то писао, рече Даринка замишљено. Не знаш ли ти, Љубице? — Ја? одговори ова мало несигурним гласом. А откуд ја да то зиам! — Но, но, рече Даринка, само те питам. А како бисмо могле дознати ? — Напослетку споредна је ствар. ко је писао критику, рече Љубица, не зна се, ни ко је писао драму. — Тако је, дода Даринка. — У том случају страдао је само господин Дражић, примети Драгиња зкиво, а оп је најмање заслужио то. — Е, рече на то Даринка, можда је и он узрок. што драма није дошла до потпуног уважења. Та од глумца зависи много ако и не све. — А зашто да је баш он крив? рече Драгиња живо. Та његова игра задовољила је увек и публику и критику. Па зашто да баш овом приликом није био на свом месту? Ми знамо врло добро, да има и таквих драма, где не помаже ни најживља, ни најбоља игра глумчева, и то просто зато, што драма не ваља. Па кад је тако, зар није могао слаб дух и у овој драми упливисати на глумца тако, да није био у стању истаћи своју уметност. Шта хасни вешта игра, кад глума не ваља. — Ти ваљда не мислиш „Мученике" ? запита Даринка мало оштро. — Ја нисам ништа казала, извињавала се Драгиња. рекла сам само онако у опште. Љубица је за време ове мале зађевице ћутала и смешкала се само. — А шта сге узели ствар тако озбиљно, рече. шта се вас тиче „Гојко" а шта Дражић? — Тако је, примети Даринка мало јетко. — Та да, тако је, рече и Драгиња. — Би видите, да се не слажем ни ја с критиком тога „нолумесеца," настави Љубица посматрајући опггро и једну и другу, па опет не долазим тако у ватру као ви. Да није ту какав други узрок? — А какав, иди, молим те! рече Даринка у малој ненрилици. — Ја не знам какав, одговори Љубица, али ми се тако чини. — Теби се све, нешто чини, рече Даринка и устане. У осталом, та" ће се драма давати и данас. Седићемо опет заједно као и ономад, па ћемо ви-

дити, да ли стоје оне замерке или не. Ваш ћу пазити на све. — Пазићемо све три, примети Драгиња. — Тако и треба, дода Љубица. Довече дакле у позоришту. После тих речи обуче се Љубица опрости ее са евојим другарицама и оде. Док је одлазила, није могла да затаји неко смешкање. Сестре нису на то пи пазиле, свака је била заузета својим мислима, а кад се Љубица удалила, приступи свака свом обичном кућевном послу. Драгиња је отишла у кујну да спреми ручак. јер је на њу био ред ове недеље а Даринка је спремала сто и удешавала собе. Такав је био ред у кући Влајковићевој; чим су му кћери дорасле, имала је свака свој опредељенпосао. Он, акојеи био имућан, ипакјестрого пазио на кућевни ред и с целом душом ишао је за тим, да своје кћери васпита и за кућу и за друштво. Док су биле још млађе, долазили су им разни учитељи, да их изобразе а у кућевне послове увела их је мати, те су тако обе у један мах присвојиле себи и оно, што је потребно, и оно, што је од користи. Кад су биле већ велике девојке, кад су већ ишле у веће друштво, на игранке, села, забаве, у позориште, концерте, појавили се поред многих удварача и такви људи, који су имали и озбиљне намере, људи, који су у свету важили за ваљане, за богате, за изображене; али се досад ни један није могао нохвалити, да је од једне или друге чуо речи, које би излазиле из оквира обичног разговарања, и ако се и јавио који просилац, није добио ни од оца ии од матере реч, која би га могла охрабрити, да покуша и код кћери. У том је Влајковић имао своја начела. Својим кћерима није хтео никако да наметне немила друга; ако се деца заиста љубе, нека се узму, ако не, престаје разговор. Даринка је међутим спремила собу, обукла се укусније, а притом је све узимала новине у руке, па их опет срдито бацала на стб. Бадава, није се могла опријатељити са критиком, и чисто је замерала Љубици, што је исту некако узимала у заштиту. Док се још собом тако разговарала, уђе у собу неки млад господин, ког је Даринка са иола пријатним, пола тужиим осмехом дочекала. После првих поздрава, поче она: — Дела ми је радост покварена, рече живо, да ми је само знати које написао ту критику. — Немојте се ни најмање сневеселити госпођице, рече новодошли, критика је мњење једног човека а изрека његова не мора бити увек основана и истинита, а тим јој мање треба веровати, и њојзи тим мање важности дати, ако је изречена на основу лажних претпоставака, а особито онда, кад се сам