Stražilovo

меве дођоше толики пред суд па чак и ти, Јело!" Ту је жалостиво погледа. Она обори очи. „Знаш, сама не знам, шта ми би, те ми се омаче, да си прошао баш пред саму ватру поред наше куће. Комшинице то једва дочекале па раструбиле на све стране. Ја се покајала, али протрч' зече! Кад пред њима рекох, морадох и пред судом рећи." „Баш само зато мораде?" пита је он а оштро у њу погледа. „Та да ти право кажем, није. Нисам научила лагати, казаћу ти. Поведох се за срдем. Ваљда ћеш знати, да мрзимо онога, што учини које зло ономе, кога волимо. Је ли, да ти то знаш?" „Ја? 0, знам, те још како знам! Али куд ћеш с тиме?" „Па видиш, ти си му упалио кућу — тако сам мислила, јер тако су сви говорили. Ја опет

њега волим — Али шта ти је? Што си посрнуо ? к „Ја? Запео сам ногом." Јела му је причала: како воли Војина, како и он њу воли, па и то је наведе, да сведочи. Причала му, како се измирила с Војином, како ће је он узети. Трива ништа није чуо. У ушима му тутњава, као да ковач Мија у њима највећим чекићем лупа. Пред очима му се мрак хватао. На срце му се свалио страшан, несносан терет, да га угуши! Кајао се, што је послуша те не скочи у Тису. Па онда све то наједаред престаде. Нити је што видео, нити чуо. Био је као мртав... Кад се из тог мртвила пробудио, лежао је на постељи у својој соби. Осећао је, да је болан, преболан. „Хвала богу!" рече старица, што је седела на банку — далека му рођака па га болесна дворила. „Од јуче лежиш ни жив ни мртав". (Свршиће се.)

НЕН0В1

ОРЕТНА ЦУРА. (Свршетак.)

V. зора се из сна буди отиш'о је давно драги, а цурици на уснама осмејак се игра благи; таласаво њене груди надимљу се, боже благи! она снива: није сама, већ је и сад крај ње драги. VI. Сунце сину па се краде до сенице оне мале. а тичице гледе марне, гледе па су задрхтале. Сјајно сунце на њу паде њене усне задрхтале, прогледале очи чарне пробуђене цуре мале. VII. Већ одавна зора руди, а на башти цура мала притворила крадом врата па их тихо закључала.

Ох, ала јој дршћу груди! У њима је закључала сваку речцу свога злата заљубљена цура мала. VIII. У башту се цура скрила, у руци јој књига мала, дршћу груди, к'о да слуте, шта би књига касти знала. Дршћућ' књигу отворила, разабрат' је само знала: сутра зором искаћу те, невестице моја мала! IX. По небу се звезде гасе, и њима се хоће спати, ђувегија-месец спава и сјајни му сани свати. Цура мала подигла се, не хте јој се више спати највећа јој свиће слава: одвешће је драгом свати!

•ш*

-^хш-га^/1лХГХГ'Ј\ГчГЈиЈ^