Stražilovo

0 Т РАЖИЈОВО

Т ЗА 3

т, ц©?1? 1 У»ЕТНО€Т.

УРЕЈјУЈЕ ЈОВАН ГРЧИћ,

БРОЈ 6,

У НОВОМ САДУ 7. ФЕБРУАРИЈА 1885.

ГОД. I.

ПУСТА ТВРДИЊА/) (ЈУДИЈЕ ВАРШАЊИ.)

ене, вене, гине мирисаво цвеће Јесенл облачак с тугом на њ' га слеће, Док удари киша, удари студ љути Те зелено лишЉе у дан два пожути. И за мало, лишће све је пало доле, Не опија више мирис руже голе; Свет ће ускрснути, биће опет лета, Лли лаљска ружа више не процвета. Тако згине свака ружа мирисава, Прогута је тешка тама заборава; Је-л' и била кадгод, не зна нико живи, Само гдекад можда у причи оживи. Гледај онај градић врх брега зелена! И ту беше ружа, сад заборављена: Пуст град ми је прич'о једно летње вече, Ох, да слатке приче, што ми градић рече! ПГто сам онде чуо, ил' ми с' само снило, У грудима мојим у песму се слило. . . К'о да и сад слушам, где прича камеље За жарко волење — несретно волење. * Пуст обраст'о травом, остављен одавна, У Нограду, покрај сеоца неславна Диже с' „пусти градић" — опште име то је Нико о њем не зна осим приче моје. Хеј, како је негда та тврђава сјала, Док је верност још у женским грудма цнала, И док мушки беху телом, душом прави, Не ко сада што их сваки ветрић страви. Све на граду беше од злата, алема, Сад таког зидања већ више и пема, Гдегод камен који од злата је био, Путник, кад би прош'о, свак се заносио.

Да, с поља је била светлост превелика... Но је-л' и у граду била иста слика? Собе ... све је сјајно, само нешто није: Срце лепе ћерке Андре Римоције. Њено ј' срце мрачно. Ал' нико не гледи, Како вреле сузе квасе образ бледи .. . Што је другим радост, њој је кобна рана — Ових дана треба да буде венчана. Но сјајној дворани хода, нешто снује... 11,рпа свила такој тузи доликује; До нода јој висе распуштене власи, Узбуђене груди дижу с' к'о таласи. . . . Боже, на да туга бар убити знаде ... Чим си процветао, врте моје наде! Боније је моје срце. него пупа, Кад је оштри ветар са гране очупа. Сад подупре главу руком, п' онда приста. Мисли су јој црне као поноћ иста. Све залуд — отац је срца каменога А она не може ... не воли овога. Само оног једног знаде њена душа Ал' отац је отац, треба да се слуша. Нреко чела јој се навукоше боре, И уздаси сад тек сташе да је море. Јоште седам дана, па сватови ето ... Око ње је бели њен голуб облет'о; Она га ухвати, љубити га сгаде, Исприча голубу своје горке јаде. Разум'о је голуб оне вреле сузе Те прозор, те врата облетати узе, Док се Анка сети, те написа, шта ће. .. И голуб се вину, а већ зна, куда ^е.

*) Овај је спев добио награду од 100 дуката, коју је расписала „угарска академија наука" Ур.