Stražilovo

163

СТРАЖШ10В0. БР. 6.

164

На нрозору Анка седи, чека млада, Данас, сутра натраг голубу се нада; Сузним оком гледа у широко поље: Где си, пошто, где си, жур' се, жури боље! Трећи пут је сунце сишло да почива, Лепа Анка чека, бледа, жалостива ... Ноћни ветрић пири, шушти суво грање, У тишини с' чује — Анкино јецање. * * * Прелет'о је голуб горе и долине, Нигде не стајући да мало почине; Узалуд га мами шума густим грањем, Залуд поток зове тихим шапутањем. А мог'о је чути, кад је шума звала: Сиђи, одмори се, луда тицо мала! И мог'о је чути и поточић мио, Кад је вик'о: Зар још ниси ожеднио?! Залуд вика. .. Преко долина и гора Летео је голуб увек без одмора, И ... ал' нуто јада... ловац, ох, зле коби! Смртоносна стрела верно тиче доби. Паде из висина. .. Бујна крв се просу На цвеће, на траву, на јутарњу росу. Врисну тужна шума, а поток је прати, — А девојка чека, неће дочекати. -XЛепа Анка седи, давно ј' уранила, Црна свила још је већма поцрнила, И онет је јутро, нећ четврто, боже! Лепа Анка једва већ плакати може. Пред прозори хода, уздахе стежући, Ал' је спази Дели, паж у њиној кући, Па је жали ... њему не би било много Живот дати, кад би њу разведрит' мог'о. Љубавнога жара пуне су му груди, Ал' њој то изрећи . . . не сме да с' усуди. Сад ће, мисли, рећи, п' онда опет не сме, Најпосле се сети, нрихвати се песме. Па занева слатко из дубине душе, К'о што пева славуј, к'о што зефир душе; У песми је каз'о, колико га боли, У песми је каз'о, кол'ко Анку воли. Кад зачула Анка, грли верног Дели: „Моме Имри, дакле. хоћеш ићи, је-ли... Мом Имри да кажеш, шта му млада страдам, Мом Имри да кажеш — да му с' одмах надам."

Верни Дели ћути, у себи се бори, Воли, што му збори, ал' не шта му збори; Но се опет свлада, — узја коња лака И појезди као муња из облака. На прозору Анка седи, чека млада, Данас, сутра натраг Дели-у се нада, Сузним оком гледа у широко поље: Где си, Дели, где си, жур' се, жури боље! Опет сунце трипут сиђе да почива Лепа Анка чека, бледа, жалостива; На горњем чардаку седи у самоћи. Сутра дан јој ваља на венчање поћи. У мрачноме врту шушкање се чује И Анки у срцу чудно одјекује, Ноћни ветрић пири, шушти суво грање, У тишиии с' чује — Анкино јецање. * * * Јурио је Дели, куда му је мета, Врда, доле, воде, 'нако тек прелета, Од једном, у шуми, сред густога хлада, Препречи му пута вила... цура млада. IIа гледа у момче, лепоту му куне, А бисерних суза очи су јој пуне, И уснице рујне дркћу јој од страсти, — Млади Дели стаде. .. већ је хтео пасти. „Ох, сиђи се, сиђи, прелепи витеже, Буран осећај ме ево, за те веже; Сиђи, да те грлим рукама пребелим, Сиђи, да те љубим мојим устма врелим." Млади Дели већ ... већ ... хтео је да падпе; Ал' се брзо сети оне Анке јадне; Те мамузом удри свога хата љута, А вилинску цуру остави крај пута. Тако ј' опет иш'о, но гле нова јада: Оружан га витез заустави сада: „Госпођино писмо таки дадер мени, И к'о олуј одмах де натраг окрени!" — ,Недам писмо! Натраг окренут не могу!' — „А ти трзај копље и помол' се богу!" Је 1ан . .. два .. . коњ клече, копље маха доби ... Оштро гвожђе пажу верне груди проби. Ал' гле! Витез паде! — Сад се паж дохвати, Мамузама поче хата ударати. У грудма му виси гвожђе закрвано, Ал' он мети жури, сад је гвожђе ма'но.