Stražilovo

251

СТРАЖШ10В0. БР. 8.

252

се све до краја сам читалац са Јулијом заједно обмахњује том интересантном појавом. Да богме, да је онда разуверење живље, дисхармонија жешћа, .јер место племенитог шпанског грофа видимо пустолова, подло оруђе у рукама још подлијег управљача. Али љубав, која кроти и дивљу зверад, преобразила је и тај ништави карактер; он је из те борбе ипак изашао прекаљен, као кроз чистилиште. Он није могао одољети силној навали Јулијине искрене љубави, те је заволео и н>у, а кад је видео, да она све зна и да га презире, да га мора презирати, он се спремио са овог света, где више за н>ега среће нема. Ту је дакле она морална победа доброг начела, која противника не обара само, већ га и к себи диже, к својој моралној висини. „РНјап 1 ођго " без икакве је сумње најбоља приповетка у овој свесци; то је управо психолошка студија у облику приповетке. Тако се некако и даје читати, јер има по нешто и катедарског зачииа, особито тамо, где се писац упушта у субјективне рефлексије о приликама и околностима, које наиаљују на јунака и њему сметају. Што је писац пао у тај манир, даје се протумачити отуд, што је приповетка тенденциозна и што је управљена на особу, којој се хоће да докаже, да се хрватским нисцима не може баш тако замерити, што им се производи врзу около обичних и сићушних прилика, кад су баш и саме конкретне прилике обичпе и сићушне. До душе, на то би се могло приметити, да није стафажа оно, што диже вредност приповетци, него психолошки процес у личностима Пе лежи битност приповетке у том, ако су особе грофови, дипломате или велики уметници, или, ако је место догађаја Беч или Париз! Та и тамо се двоје нађу, заволе и наилазе на сметње; само што је декорација сјајнија, што је тоалета богатнја. Ауербахове и Розегерове приповетке имају исту естетичну вредност као и Фонтанове или Хајзеове, ма да се ове врзу у „високим" круговима а оне у „ниским". И сад долазимо до тугаљиве тачке. Кад стоји оно, што сам горе казао и примером из немачке књижевности поткрепио, онда не лежи кривица у Хрватској и њеним околностима, него баш у самим хрватским писцима, који нису били у стању ни да маркирају психолошки процес, а камо ли да га сецирају и дестилирају. Да ја имам право, доказ је ова Шеноина приповетка, јер њом је побио тврдњу удовичину и створио је — поред свих малих околности — прекрасну приповетку. Али да како, то је био главом Шеноа! Да је тај предмет дошао до руку оним тамо нисцима, које Шеноа мисли, онда би да како и опс-т имала удовица право.

Околности, мале околности, могу сметати развитку појединог човека; али новелиста не треба да пише сухопаран животопис, већ уметничко дело, и ако му је предмет такав човек, ком су околности еапутале крила, онда треба да изнесе не само оно, што се видљиво догодило с тим човеком, већ и оно, што је тај и мислио и осећао. Ево, то је учинио Шеноа; и ако се Ловро није могао уздићи са лоших прилика, уздигао се Шеноа, писац Ловриног живота, у пркос тим лошим приликама. Речима својим у приповетци хтео је П1еноа да извини плиткост тадашњих писаца а ириповетком их је тек утукао, јер је доказао, да се може писати ако се има — дара. Да видимо сад „Пријана Ловра" у изводу. Ловро, син сиромашних родитеља у неком словиначком селу, показао је већ у детињству свом ванредну душевну способност. Родитељи науме да га изобразе, и пошто је био свештенички чин врхунац њихових жеља, реше се, да га посвете богу. Они га пошљу у Љубљану свом куму, тамошњем звонару, да доврши науке, које су му потребне, да може ступити у богословију, у семинар. Али пре него што је још ступио у богословију, осети Ловро, да није за тесну ако и нлемениту сферу свештеничког чина. Ипак, да задовољи своје родитеље, реши се, ма и с тешким срцем, да обуче црну ризу. Како му је том приликом било, знао је он најбоље. Шеноа заиста красно описује борбу Ловрину у том одсудном тренутку. За време првих ферија био је Ловро у родитељској кући. Да богме, да је усхитио старе родитеље. После повратка, „после тих ведрих дана настаде у Ловриној души ноћ, тамна ноћ, бурна ноћ." Покушавао је тада, да забашури тежњу своју за широким светом, да завара самог себе, и доникле му је то и испало за руком, у колико се удубио у изуча- * вање разних, световних наука и страних језика. Лри студији тих „профаних" наука затече га једном предстојник семинара и љуто га изобличи. Наравно, да му такво поступање није омилило бавлење у семинару. ТЗа време других ферија оде к једном свом пријатељу, такође богослову, и ту се упозна с девојком, коју страсно заволи. У неком заносу призна девојци своју љубав; али ова, чедо од света, опомене на црну хаљину. . . . Тек сад је наступило мученичко доба за Ловра; да свисне. Из тог очајног положаја избави га неки стари каноник, који је умео да појми душино стање Ловрино, и обрече му своју потпору, ако би и нанустио богословију. Ловро је то једва дочекао па и учинио. Али, да га ни у том сретном тренутку