Stražilovo

253

СТРАЖИЛОВО. БР. 8.

254

не мимоиђе горка чаша, родитељи су га, кад их је у то доба походио, осорно примили, шта више, отац га се одрече и само мати. тај неисдрпиви извор доброте, озари му те горке часе бескрајном љубављу. Кад се вратио опет у Љубљану, оде свом добротвору, канонику, који му је међу тим нашао место и то за васпитача сину земаљског намесника. Ту поче за Ловра други живот. Околина, прилике отворише му очи, и ма да је био на прагу к својој жељеној мети, ипак овлада виме неки песимизам; али, и доцнији живот његов посведочио је то, само спољашње. У души својој остао је ои стари, ватрени а кад кад и безазлени Ловро. Тако се може и схватити разговор му с Малвином, коју је тако љубио и коју је сад затекао као удату госпу: ту је говорио Ловрин разум али срце, његозо не. У намесниковој кући провео је више година, етекао и неку светску умешност, измирио се с родитељима, и кад је дошло време да иступи из те куће, покушавао је, уз намесникову припомоћ, да се ода на изучавање светеких наука: дипломације, професуре. Али га мимоиђоше, јер су му конкуренти имали моћније пријатеље. У одсудном тренутку, кад је Ловро са изгубљене наде и оболео, реши се отац његов, да га школује. И заиста, Ловро оде у Беч а за тим у Ираг. Но Ловрин отац преценио је своја средства, и не само да је престао сину да шаље припомоћ, већ га је наговарао, да дође до звања, како би сад њега, оца, избавио из крајње невоље и пропасти. Такве опомене беху за Ловра ужасне, и он се у очајању реши, да се ожени, и само будна

свест пријатељева избави га од очевидне стрмоглавице, јер Лонро би с том женидбом тек унесрећио себе. На послетку добије професуру, најпре у Хрватској, за тим у Далмацији. Ту је мислио, да ће му се једном остварити санак: да спасе своје родитеље и да дође ближе свом личном идеалу. Али, Ловру је злогук певао песму над колевком. Оклеветаше га; девојка, коју је заволео, дође му у стан и рече му, како је стриц њен за њега чуо све рђаве ствари и да је неће њему да даде. Ловро, у највећем очајаљу, пресече бритвом грло своје и то пред девојком. Шеноа завршује своју причу овако: „То је мој пријан Ловро, милостива госпођо! Чопјек, који би у великих, сретних околностих био постао великим човјеком, који је у наших малих околностих постао жртвом, шаком праха и пепела; стабло, које би било носило златна плода, да га небуде оборила немила бура!" С намером сам изнео ту ириповетку мало на шире, па опет нисам могао приказати сваку и крупнију ниансу у борби Ловрине душе. Као што се види, приповетка је та цела ризница психолошких процеса, и све би било добро, само да није тог театралног завршетка, да Ловро пред невестом својом себи бритвом пресече гркљан. Али, и ту се види негдашњи семинариста, који се није могао да реши, да учини момачко дело, које би му невесту осигурало. . . Под клетвом судбине пропао је и тај ванредни дух. Мидан Саии!.. (Свршиће се.)

Г Л А С Н И К. (Стогодишњица Манцонијева) 7. марта о. г навршује се сто година, како ее родио славни талијански песник Алесандро Манцони (ј* 1873). Мзнцонијева се дела по дубљини мисли и савршености облика могу на8вати класичнима у сваком погледу и не само да ваувимају пј«во место у новијој талијанској књижевности, него се могу бројати и у најбол»а дела светске књижевности. Највећма се Манцони прославио својим мајсторским историјским романом: „1ргоше881 8ро81, з1:ог1а шНапезе <1е1 бесо1о XVII"; у том је делу писац сретно умео да споји стваралачку Фантазију песникову са темељношћу и објективношћу истори 1арев>м — Талијани се спремили, да прославе Манцонијеву стогодишњицу. (Сиомепик Ђордану Бруну). Ових су дана открили у Риму споменик Ђордану Бруну, талијанском философу и васлужном борцу против римске ијерархије, баш на оном месту, где је пре скоро триста година (17. Фебруарија 1600 г.) био спаљен на гломачи, јер су га осудили као отпадника и јеретика. Две је годнне чамио у тавнпци али га нису могли

натерати, да опозове своје сумње у неке црквене догме. На пресуду му је био одговор ово: „Пресудом сте својом само то доказали, да се ви већма бојите мене, него ја ваше пресуде". Ни макао се није велики мислилац, кад је на гломачи горео — Драмски песник немачки Адолф Вилбрант прославио је Бруна у жалосној игри: „ОНогДапо Вгипо"*

П030РИШТЕ И УМЕТНООТ. (Српско народно позориште у Панчеву). Ушли смо у другу претплату. Прва представа, која је у другој претплати ваказана била, морала се у заказани дан одложити, због смрти Марка Суботића, врсног члана српске народне позоришне дружине, који је по дугом боловању овде у месту свога рођења умрво. Уз саучешће родбине и својте, српске народне поворишне дружине, изасланика српске народне позоришне дружине београдске, српског црквеног певачког друштва и многобројног грађанства, које се у пркос непогодном времену искунило, предадосмо земне остатке покојникове —•