Stražilovo

СТРАЖИЛОВО. БР. 9.

276

с тројком коња, скитао се којекуда целу годину дана, па када му додијале непогоде и јади луталачког живота, вратио се сам, али већ хром. Пао је пред ноге госпођи, неколико година владао се лепо и поштено, а када је тиме изгладио онај преступ, умилостиви се госпођа, и од то доба имађаше пуно вере у њему. Постаде надзорником, а по смрти госпођиној, нико не знаде како, буде ослобођен, упише се у грађане, стаде куповати у суседа земљу за лубенице, обогати се и сада живи попевајући. То је човек искусан, разборан, ни рђав ни добар, али зна да се нађе, то је утрвен колач, који позваје људе и знаде се њима користити. Он је опрезан, и у исти мах продрзљив као лисица; блебетуша, као каква баба и никада се не излане, ал сваког ће другог на исповест навести; у осталом, он се не претвара да је глупан, као што то чине други препредени ниткови тога реда; њему би било и тешко претварати се: ја не видех проницавијих ни умнијих очију од његових.малених, лукавих очица. Никада не гледе просто, гледају, да увребају. Моргач каткада чигаве недеље смишља, да учини ма какво просто дело, а на мах се реши на врло смело, мислиш, главу ће сломити . . . . погледаш — ишло све као намазано. Он је срећан и верује у свој добар удес, верује и у зламења. У опште је врло сујеверан. Њега скоро нико не воли, и њему је мало до кога стало — ал га уважавају. Сва му је породица синчић, који је баби срце и душа и који ће заиста далеко још дотерати, јер га је образовао такав отац. „Извргао се Моргачић на оца", говоре још и сада о њему у пола гласа старчићи, седећи на седишту од набоја и ћеретајући у летња вечера. Сви они знају, шта то значи — тим зборима не додају ни речице. 0 Јакову Турчину и закупнику немам бог зна шта рећи. Јакова су звали Турчином, што му мати Туркиња робиња била. Он беше вештак у свом смислу те речи, а по занимању — радник у творници за хартију код некога трговца. Што се тиче закупника, морам признати, да ми његова судба оста незнана. Знао се наћи, беше окретан грађанин. Али, о Дивљем Госи морам рећи коју више. Одмах први утисак, што га је чинио на вас, беше чуство неке сурове, тешке силе, којој се мора човек подати. Био је грађа, људескара, сав је дисао ненарушеним здрављем — и за дивно чудо — на тој медвеђој прилици било је неке особите грације, која је само на њему,

а долазила отуд, што је сам о себи био осведочен, да много може. Било је у први мах тешко, камо да га човек уброји; није изгледало, да је какво дворско чељаде, ни грађанин, ни јадан писарчић у оставци, ни пропао племићичић, ни онај, што пази на псе, ни каква кавгаџија: беше слика и прилика себи самом. Нико живи не знаде, откуд се на мах створи у нашем срезу, говорили су, да је био од ослобођеника и да је пре био негде у служби, али праву исгину не знаде нико. А и од кога ћеш дознати? Од њега не, он беше станац камен: ћуталица и набурен. Тако исто није могао нико знати по истини, од чега живи: није се бавио никаквом работом, није ником одлазио, није се ни с ким знао, а новаца је по мало имао; истина није се пресипало, ал је тек текло. Понашање му било, не да речем скромно — у њега не беше ничег скромног, али мирно. Живовао је, као да око њега нигде никог нема и као да му нико и не треба. Дивљи Госа (тако су га звали, а право му име било Перевљесов), беше човек виђен и угледан у целом округу; њега су слушали од прве речи и радо, и ако не имаде права да заповеда ово или оно; шта више, и сам не хтеде ни најмање слушати људе, с којима би се случајно срео. Он је говорио и — слушали га; сила увек узима своје. Скоро није ни пио вина; за женскиње није марио и уживао је у певању. У том човеку беше много што шта загонетно; изгледаше, као да се неке грдне силе притајале у њему, па као да су и оне знале, да, чим се једном дигну, да чим једном јурну на слободу, да ће уништити и себе и све, чега се такну. Ја се љуто варам, ако се у животу тога човека већ није догодио такав прелом и ако се није научио искуством, те једва, спасав себе од пропасти, сад себе сама држи немилостивно у јежовитим лисичинама. Мене је особито поражавала смеса неке урођене, природне свирепости и исто тако урођена благородства. Ту смесу нисам ни у кога другог наТшао. Закупник дакле крочи напред, склопи очи у пола и запева највишим фалсетом. У њега беше глас прилично пријатан и сладак, само мало промукао, он је пребирао звуке, титрао се гласом као пиница.*) Глас му суне, па се стане разлевати, враћајући се непресгано највишим нотама; с великом бригом отезаше и одржаваше га, заћута, а по том на мах прихваћаше пређашњи напев с *) пиница — шо1асШа тосШапз-