Stražilovo

273

274

лио, да остане међу њима тајна, да је он писао „Мученике." Милић му то драговољно обећа и обојица се врате у варош. Кад су билн у вароши, било је вече већ у велико. Милић позове Машића, да вечерају заједно. — Тамо ће бити и доктор Лукић, рече, па да проведемо заједно, а друго, треба ваљда да напијемо и коју у здравље вашој млади. Машић се насмеши, и обојица уђу у гостионицу,

где су Лукића већ затекли. Милић се изненадио, што је ту затекао и ђуру Лазића, који је тај дан дошао из Беча, а Костић, који је такођер ту био, преда му брзојав, у којем му јавља Паја Иоповић, да долази сутра, да уговоре све за лист. Није потрајало дуго, а ту се нашао и Дражић и адвокат Пајић. Било је прилично доцкан, кад су се у најбољем расположењу разишли. (Наставиће се.)

П Е В А Ч И. (I!« „ЛОВЧЕВНХ ЗАННСННКА.") ПРИПОВЕТКА И. С. ТУРГЕЊЕВА. (Наетавак.)

Ра час наста мртва тишина: гроши су сла'бо звекетали, ударајући један о другога. Ја пажљиво погледах унаоколо: сви се иретворили у очи; поникао и сам Дивљи Госа, и мој сусед, мужик у отрцаној свити — и он је пажљиво опружио врат. Моргач тури руку у шешир и извади закупников грош: сви одануше. Јаков поцрвени а закупник ману руком У косу. -—■ Ето, јесам ли рекао, да ћеш ти почети! кличе Обалдуј: — ето, јесам ли рекао! — Но, но, немој зврндарати, прекиде га у речи презорно Дивљи Госа. — Почињи, настави манув главом на закупника. — Коју ћу песму? запита закупник сав узбуркан. — Коју хоћеш, одговори Моргач: — певај, која ти падне на ум. — Па да, какву хоћеш, рече и Николај Иванић и прекрсти руке лагано на груди. — До тебе стоји. Иевај, какву год хоћеш; само лепо певај, а ми ћемо онда по души пресудити. — Дабогме, по души, прихвати Обалдуј и лизне крај празне чаше. — Само да се мало искашљем, браћо, рече зак;пник и стаде намештати огрлицу на кафтану. — Но, но, немој вазда, дед почни једном, рече као последњу Дивљи Госа и заћута. Закупник се мало замисли, мане главом и коракне унапред. Јаков упиљи очи у њега . . . Али пре него што почнем описивати саму борбу, морам коју рећи о јунацима моје приповетке Знао сам за живот њих неколицине, које сам затекао у „милом дому"; за друге сам се после тога распитао. Да почнем с Обалдујем! Право му име беше Евграф Иванов, али, у целој околини га нико

није звао друкчије, него Обалдујем*), и он се поносио тим именом; баш и приличило њему. И заиста, име то беше прикладно, да не може боље бити, његовим незначајним, вечно узбурканим цртама. То беше пропало, нежењено дворско чељаде, човек, кога се чак и рођени му господари одрекли већ одавна. Он није имао никаква посла, те и никаква издржања. Витлао се тако које куд и гледао, да се из дана у дан бар прочасти на туђ рачун. Имао је вазда познаника. Они су га појили вином и чајем, а ни сами нису знали, што то чине. За друштво није био ни најмање, чак је свима додијао празним блебетањем, лепио се уз сваког к'о крља, телом је дрхтао као у грозници и непрестано се неприродно кикотао. Није знао ни певати ни играти, а од како зна за себе, не само да није рекао баш ни једне — не духовите, него чак ни паметне речи. Непрестано је „млео" и лагао — прави Обалдуј. И међу тим не прође ни једна теревенка на четрдесет врста без његове дугачке фигуре Он се увек нашао мед њима — а они свикли на њ' и подносили га, као неко неизбежно зло. Истина, с њим су посгупали са свим презриво, ал умирити га је знао само Дивљи Госа. Моргач ни налик на Обалдуја. Звали су га моргачем и ако није више жмирио од других људи; истина је права: руски је народ баш вешт у издевању имена. Гледао сам, да што подробније сазнам за прошлосги тога човека, али у његовом животу остадоше за ме — и, заиста и за многе друге — тавне пеге, места, „покривена дубоким мраком неизвесности", као што то књижевници кажу. Само сам толико дознао, да је био кочијаш у старе, без деце властелинке, па побегао *) лажов.