Stražilovo

269

СТРАЖИЛОВО. БР. 9.

270

тиче вас се Даринка, не тиче вас се Драгиња. Као да вас данас нико не занима. — Данас ме занима само моја драга личност, одговори Милић мирно. — А зар та мора занимати и другог? запита Љубица ђаволасто. — То и не тражим. — Па шта је онда с вама? — Осећам неки умор, и душеван и телесан. Да није омладински састанак пред вратима, отишао бих куда на село. Право да вам кажем, ове новинарске ствари почињу губити занимање за мене. — Но, то би било лепо! — Ја не кажем, да ће то увек тако бити; али ево већ други дан, како их не марим. Да не морам, и да ми то није лебац, бога ми, напустио бих новинарство. — А шта је повод вашој новој ћуди? — ћуди? То својство ми људи не познајемо. — Дакле: немару, умору, растројству? — Хм, рече Милић и поче климати главом. Знате, госпођице, наш српски обзор врло је узан: општинске зађевице, свађа из међу учитеља и попа, личне ствари, тужбе на ексекуторе, на солгабирове, натароше, си^ушне ствари, које не мари нико на свету; ето, то је већином садржај дописа, и то све треба читати, поправљати, не само начин писања и стил, него и правопис. Дрквене ствари наше леже упарложене, нико се за њих не брине. Калуђерштина сматра народни фонд и манастире као својину или барем као пусто масло, од чега не треба потомству оставити ништа. Њихова суровост, одулареност, та калуђерска обест, тако је отела маха, да се не боји и светске власти, а камо ли своје калуђерске. У општинама и то црквеним свађају се непрестано. И последњи алваџија мисли, да је баш оно најпаметније и најбоље, што он каже. Поп вуче на своју страну, учитељ на своју, тутор на своју. Могу вам' ноказати пун орман писама, у којима се тужакају оиштинари. Ја у првом реду морам веровати учитељу, јер њега сматрам за најинтелигентнијег у сеоској општини, па колико пута будем обмањен. Поједина друштва, певачка, ватрогасна, баштованска, читаонице избише ми очи бескрајним дописима, и то о ситницама, за које штета мастила, што се потроши; али, наравно, њима је то врло важно. Та за њих су те сићушне ствари највећа политика; за њих је избор иредседника каквог местног друштва већи догађај него бог те пита шта на свету. Ја им на послетку то и не замерам, али замерам им, што све таке ствари одмах телале по целом српском свету, шта више, они би слали „ирипослано" и у велике, стра-

не листове, к'ад би га они хтели примити. Да мало завирите у редакциону тајну, згрозили бисте се од свег тога. — А шта ви тражите од малих људи? рече Љубица озбиљно. Та то је све њихов свет. Мислите ли, да би им се дозволило плести се у ту вашу вишу политику? Па кад не, за што да не остану у ужем оквиру својих приватних и општинских потреба ? Само ако су иначе ваљани Срби. Па онда, зар мислите, да у осталих народа то нема? Сељани су свуд једнаки, било то у близини Париза или у Ванату. Оно са калуђерима је наша велика несрећа, која ће нам живаљ утаманити, ако му се за времена не стане на пут. Па зар не киње народ наш и друге власти? Зар су солгабирови и ексекутори баш тако невина чељад? Од те две ствари треба чувати народ наш, од обести калућерске и званичничке. А ко је у првом реду позван да то чини ? Штампа, јавни листови наши, наши новинари. Напустите народ и ви, онда ће се скоро напустити и сам, и суноврат ће летети у своју пропаст, јер осећа, да нема ни с које стране ослонца, па ни на свог сународника. Нек се гложе у друштвима — та без тог не може бити; али ваша је дужност да заузмете узвишени положај, да притечете саветом тамо, где се и не тражи, да дате упутства, примера, да оштро жигошете поједиие злоупотребе па ма извирале оне ма од ког достојника, црквеног или светског, да покажете пута, како да се ово ради или да се не ради — једном речи, ваш је то позив, ваша је то дужност, и ако се и ви хоћете да извучете из тог тешког рада, онда је народу нашем куцнуо зао тренутак, и ако пропадне, није крив он, већ ви, који сте га напустили. Љубица је дошла у ватру, док је тако говорила, образи су јој горели, очи су јој севале била је у том тренутку заиста дивна. Милић, који је из прва са обореном главом слушао на њене речи, долазио је постепено и сам у ватру, и кад је Љубица довршила, устаде, узме је за руку и захвали јој се топло на тим речима. — Имате право, госпођице, рече, кад је у вас тако одушевљење и таква одлучност, био би кукавичлук од мене, да клонем. Не, ево вам дајем руку своју, да таква слабост неће више наићи на мене. — То ми је мило, рече Љубица и одушевљен осмех осу се по красном лицу њеном. Само немојте клонути. — Не, не, то нећу никад. И кад би инак наишли слаби тренутци на мене, доћи ћу к вама, да ми улијете нове снаге. Захваљујем вам, госпођице, на вашим речима.