Stražilovo

271

СТРАЖИЛОВО. БР. 9.

272

— Али како то, да сте тако малаксали на је- | даред? запита га Љубица после неког времена. — Не знам ни сам. У место да добијем нову снагу, јер за коју недељу излазиће наш лист сваки дан, ја сам почео малаксавати. Неки душеван притисак наигаао је на мах на мене, о ком заиста нисам у стању да дадем тачна рачуна. Тако се збило па — али добро што се окренуло. Ако ће у будуће наш народ имати од мене хасне, то има само вама да захвали. — Али сад доста о том, рече Љубица, ено Дражић се још шета по улици и сваки час гледи на Драгињин прозор. — Та да, ви ми пре неког времена рекосте, да је Драгиња заљубљена у њега; али он ? — Ви сте људи слепи код очију, и не видите баш ништа. Сећате се оне забаве код Радића? Тамо је зачетак њихове међусобне љубави. — Е да ? ! — Тако је, тако. Док сте ви онда слушали Лазине речи, дотле је она Дражићеве, а клавир је учинио опет своје ... доста то, они се љубе. — А родитељи? — Они и не слуте о том. — Па то је занимљиво. — Мало јесте. — Ех, рече Милић олако, разићи ће се и то, а кад дружина оде, заборавиће једно на друго. , — Добро би било, кад би се тако десило, уздане Љубица. А докле ће бити дружина још овде? — Још неких осам, десет дана, одговори Милић. — Па куда ће онда? — Не знам. Мислим даље у Бачку, у Сентомаш, Сенту, не знам управо. У осталом, дознаћу већ. Управа ће зацело јавити нублици, и то ће стојати у листу. — Мени је нешто пало на памет, рече Љубица из ненада. — А шта? — Како би било, да глумцима и глумицама у почаст дадемо какву забаву. Тоби се могло десити у каквој башти. — Замисао није рђава. А како је мислите остварити ? — Казаћу Радићки, на и другим породицама. Видићете, све ће ићи као наручено. — А ви се о том договорите. — Само кад ми је пало на намет, то је најглавније. — А оно идите сад одмах. Ако немате ништа против* отпратићу вас до Радића. — А шта бих имала против! После ових речи устане Љубица, оде у другу

собу и иосле кратког времена изађе са шеширом на глави, облачећи рукавице. Кад су били на улици, уђе Љубица у дућан и рече оцу, да иде мало до Радићке. Отац слегне раменима у знак, да нема нротив тога ништа. Још се рукује с Милићем и обоје се онда крену. Кад су били код Радићеве куће, опрости се Милић од Љубице. Ова уђе унутра а он настави свој пут. Било је већ пред вече. Милић се лагано упути у шетњу кроз променаду преко Дунава. На ћуприји се састане с Машићем, и честита му, што је заручник. Машић му се захвали, и обојица наставе шетњу око Варадина. У јразговору саошнти Машић Милићу, да је он писац „Мученика." Милић се чинио, као да је изненађен, и честитао му је на успеху. Машић није могао а да му бар у шали не пребаци ону критику, а Милић се правдао како је могао. — Е, то ми даје тек правог уверења, да ћете бити позвани фељтониста нашег листа. рече весело. Бадава, слутио сам ја у вама књижевника. — Видићемо, шта ће бити, одговори Машић. У осталом, сутра ћу вам већ донети нешто рукописа. То би било само као неко веџбање. — Захваљујем вам у напред, рече Милић. Али то сад на страну, јесте л' се баш збиља срдили на ону критику? — Јесам, јер сам држао. да је пристрасна. Али моја срдња је била цвеће и ковиље према срдњи Дражићевој. Тај је баш беснио. — Ватрен глумац, слеже Милић раменима. Али сад је и он миран. — Задовољан је, па је умирен, рече Машић. Али збиља, ко је то писао ? — Не могу вам ре1ш, поче Милић, па онда застане. Али за што да вам не кажем, настави, ви сте имали поверења нрема мени, треба да га имам и ја према вама. Ту сам критику нисао ја. — Машић застане у ходању и погледи зачуђено Милића. — Да, ја, настави овај. Па још нешто да вам кажем. Ја сам знао, да сте ви писац оне драме. Машић је био још већма изненађен и чисто је зловољно гледао Милића. — Али, немојте рђаво тумачити моју намеру, настави Мили^, то сам чинио у најбољој намери. И сад поче Милић да говори узрок. за што је то чинио, и Машић се мало уталожио. Кад су се враћали, били су врло зближени, ма да Милић никако није хтео да изда, како је дознао, да је Машић писац „Мученика." — Доцније ћу вам мозкда рећи, али сад не могу, било је све што је Милић рекао о тој ствари и Машић се морао тиме задовољити. Само га је мо~