Stražilovo

323

324

Посадите се! Леп'те сваку ствар, Од туђег ручка чорбу сварите, И кукавички, млаки онај жар Из вашег иепела поджарите! То мајмун, дете ће усвојити, ЈКад тако нешто допада се вам; Ал' срца никад не мож' спојити, Из срца када не излази плам. Вагнер. Говорнику је начин срећа, знам; Заостао сам, то већ осећам. Фауст. Добитак поштен ви потражите! А не будала да сте, звецкало! Разум и смисао прикажите, Вештином малом даје се и то; И ако с' нечим не шалите ви, Је л' онда нужно речи тражити? Говори ваши, светлуцања та, Из њих шаренило извирује, И немили су к'о маглуштина, Кроз сухо лишће хладно кад пропирује. Вагнер. Ах, боже! Уметност је дуга, знам, А живот нам је кратак, прекратак. Мој критички је такав поступак, Да с' често врло чудно осећам. До средст'ва оних доћи тешко је, Која нас изворима доводе! Стигне л' се једва пола пута, хај! Умрети мора сиромашак тај. Фауст. Зар извор свети да вам је папир, Из ког за свагда напити се да ? Тим нисте набавили свеашла, У рођеној кад души није вир.

Вагнер. Опростите! Ал' наслада је тек, Уживети се у негдашњи век, Шта пре нас хтеде који учењак, И како ли смо дотерали чак. Фауст. Та да, до звезда дотерасмо ми! Пријашко мој, времена прошлости За нас су књига запечаћена. Што духом доба називате ви, То те господе дух је сопствени; Времена пак по њему схваћена. И заиста је често жалост то! Та бежи сваки чим вас види ко. Ништавило, сићушна то је ствар. Ил' тек државно какво дело бар, С прагматичким начелима при том, Што доликује лутку траљавом. Вагнер. Ал' свет, па човечије срце, дух! Из тог би сваки хте.о науку! Фауст. Та да, што науком се зове то! Зар право име сме изрећи ко ? Та оне, што се тиме бавили, И лудо осећај откривали, Те пуку срце, знање јавили, Распели су их, ил' спаљивали. Но, пријатељу, сад је доцне већ; Те мораћемо прекинути ми. Вагнер. Хтео бих радо још неспавати, Да зборим с вама тако мудру реч. Ал' сутра први ускршњи је дан, Дозволићете које питање! Са душом свом сам науци одан; Ја много знам, ал' бих да зиадем све. (Оде.) (Свршиће се.)

КНЕЗ У КУПАТИЛУ. ПРИПОВЕТКА ЈАШЕ ИГЊАТОВИЋА. (Наставак.)

^утрадан, кад се кнез пробуди, газда хоће ,да му чизме и хаљине чисти, кнез не да. 'Чакшире су на њему, како би их скидао и другом дао у руке, кад су у овењачи велике банке. Чизме су му лежале на столу чело главе, у једној је завезај с банкама. Кнез се умије, опраши, а већ ето и Фрање, јавио се на нослугу.

Кнез је нешто намрштен, гледа мрко у други кревет, онде се неко мигољи. — Хајд, Фрањо, да што јеткамо. Кнез се креће, ладно каже газди збогом, поглади шаком шешир као од мисли, па се са Фрањом удали. Дођу до меане, где су јучер били. Започну разговор.