Stražilovo

381

СТРАЖИЛОВО. БР. 12.

382

Радоеављевића, проФееора на Скобељевљевој реалци у Видину, „0 васпитању", поднесено ва Коњевићеву библијотеку, уступа се редакцијоном одбору-те библијотеке. Исто се тако томе одбору уступа и икономска расправа Петра Кнежевића из Чалме под насловом: „Ратар у пољу и на дому л , и превод Француске расправе Р. Радоа „Одело и станови у свом односу с ваздухом", који је поднео Здравко Рајковић И8 Београда. Осим тога се још томе одбору уступа и расправа Богдана Добросављевића из Крњака „Др. Ј. МарићуБољевићу или Ноуке о домаћем васпитању", — На изрични захтев државног статистичког звања у Будим-Пешти решено је да се пошљу горе податци о библијотеци Матичиној. (Катедра за српски јсзик и књижевиост на будимпештаиском краљ. свеучидишту.) Срби слушаоци универзитетских наука у Будимпепгги поднели су кр. угар. министру богочасти и просвете молбу потписану од њих 27-орице, у којој моле, да установи на краљ. свеучилишту у Будимпешти катедру за српски језик и књижевност. У потпору ове молбе позивају се на ове разлоге: 1. На све то живљи додир Угарске са истоком и народима му, у који она долази то са геограФскога положаја свог, то пак са своје политичке и културне мисије, која постоји већ од векова и прешла је, тако рећи, у пословицу. 2. На тесну веву, која сада иостоји међу Угаргком, Хрватском и Славонијом у политичком и друштвеном ногледу (српски и хрватски књижевни језик је истоветан). В. На околност, што је многим синовима Угарске, који нису Срби, када се посвете ма којој грани државне службе и настане се у пределима, где живе Срби, од преке потребе, да знају српски. 4. Напокон, што и §. 19. Х1ЛУ. зак. чл. од године 1868. јасно наређује: Да се на вемаљском свеучилишту, односно свеучилиштима, за све у вемљи уобичајене језике и књижевности им имају установити катедре, у колико досад нису установљене". Поводом ове законске наредбе установљене су доиста на свеучилишту будимпештанскоме одавно катедре за немачки, румунски и талиј ански језик. Молбу ову предали су 9. марта о г. у име иотписника ректору универзитетском дру Десидерију Бити слушаоци универзитетски: Богдан Гавриловић, Ђура Ракић и Александар Бикар и умолили су га, да молбу ову препоручи академском сенату и министарству. Ректор је молиоце врло лепо примио и изјавио им је, даналази, да је ова молба сасвим умесна, да ће је радо потпомоћи и да се нада, да ће се учинити по жељи молилаца.

ПОЗОРИШТЕ И УМЕТНООТ. (Српско народно нозорншто у Панчеву.) XXXIV. представа (у II. прет. 11.) 7-ог Марта: „П ри.ч епчив о." Шаљива игра у 4 чина, написао Ј Б. Швајцер, превео XI. Мостић. Овога вечера изашли смо потпуно вадовољни иа позоришта, јер смо се пријатно вабавили а и насмејали; рекли бисмо, да је овај комад баш „нрилепчив" за публику, којаволишаљиво комађе. С приказом глумачким бесмо потпуно задовољени. Рузкић (Куно Селденек) беше врло добар и игром и маском. Лукић (Роберт, мајор) беше такође добар, исто тако овога вечера и Рашић (Алфред Селденек). Димитријевић (Герлиц) је био са свим на свом месту. Хаџићева (Мина) одиграла је своју улогу врло добро, а исто се то може рећи и за Петроввћеву (Ерна). Динићка (Б. Штурмова) је била добра Но најбоље нас је задовољио Добриновић (Стурвиц, мајор), који и улогом и маском беше прави вештак у својој игри. Посета беше добра. — XXXV. нредстава (у II. претпл. 12.) 0-ог Марта, први пут „Робијашева ћерка", поворишна

игра у 3 чина, написао Вилбрант, превео Ј. Грчић. Позоришна игра овог одличног и плодовитог драматичара, коју овога вечера на нашој позорници гледасмо, изазвала је у публици најживљег и највећег допадања. Позоришну ову игру можемо заиста сматрати као дичан урес нашег позоришног репертоара, а са своје драматске изврсности, са веш тине, којује глумачко особље у њој до највише висине узнело, позоришна игра ова биће увек радо и мило виђена. Ово вече беше у истини право натвцање у вештини глумачкој. На сваком се јасно могло опазити, да је сваки начисто, не само шта му, но и како му приказати ваља. Ружић је одиграо Фабрицијуса тако лепо, тако одмерено, тако вештачки, да нас је у свима моментима своје тешке улоге колико улогом својом потресао, толико вештином задивио и ванео. Овога вечера беше на врхунцу свог вештачког приказивања, што му је и публика признала, а што му и ми ево овом приликом с највећим поштовањем признајемо.Нема сумње, кад буде дошло до историје нашег позоришта — Ружићу, том дивном вештаку, биће одлично место посвећено. С. Вујићка (Агата Штерновица) цоделила је овога вечера хвалу и привнање с Ружићем, јер је дивно и вештачки приказивала. Њена вештина потпуно је одговарала вештини Ружићевој за ово вече. Публика јој је то признала и одала јој хвалу изазвавши је заједно с Ружићем. Ружићка (Ида Рајнхолдовица) у својој улози одмерена, једном речи врло добра. Димитријевић ( Ролф , творничар) потпуно нас је задовољио у својој улози, као и Лукић (Ајленштајн, судац). Врло добар беше и Добриновић (Демлер, слуга у РолФа) као и Добриновићка (Волмутовица), који нас честимице својим појавама разведрише. Споменућемо с похвалом овога вечера и М. Димитријевићеву (Хуго, синчић Агатин), која нас је и ако малом улогицом својом — са живости, миле и невине појаве своје потпуно задовољила, те нам је на свршетку и она изазвана у друштву с Ружићем и Вујићком. И остали V својим мањим улогама беху добри и добре. Посета беше врло добра. Овом позоришном игром закључена је друга претплата. — XXXVI. предст. ван претплате, 10-ог Марта: „Кир Јања." Шаљива игра у 3 радње, написао Ј. С. Поповић, стари и познати, ал зато опет радо виђеникомад. Кир Јању је одиграо Добриновић венггачки. Добра беше и Динићка (Јуца). Кир Дима (Станојевић) није био агодан маском својом, која је, рекли би, нретерана била. Марковић (Мишић) беше добар, исто тако и остали задовољише нас. Позоришни одбор с управом удесио је за недељне пред ставе спуштене цене, да би се и сиромашнијима прилика дала, ићи у повориште; то је заиста на свом месту. Посета беше врло добра. — XXXVII. представа ван претплате 12-ог Марта: „Отело." Трагедија у 5 чинова. написао В. Шекспир, превели Гига Гершић и А. Хаџнћ, за српску поворницу удесио А. Хаџић. Тоша Јовановић и Милош Цветић, редитељи краљ срп. нар. позоришта у Београду као гости. Обрадовали смо се, што нам се овога вечера дала прилика гледати овај дивни умотвор бесмртнога Шекспира, који је вештином својом у Отелу мајсторски насликао љубав ако и дивљег али племенитог човека. Били би опширни, кад би се упуштали у опис овог класичног к^мада, а и простор листа не допушта нам то. Ограничићемо се на сам глумачки прикав. Комад је у главном испао добро. Тоша Јовановић (Отело) играо је с лепом вештином Милош Цветић (Јаго) беше у евојој улози изврстан, чврст и поуздан, глумачко приказивање и вешгина му јако нас је задовољила. Хаџић^ва (Дездемона) беше доста добра, а Лукићка (Емилија) одиграла је своју улогу врло добро. Остали и оетале мање