Stražilovo

423

ОТРАЖИЛОВО. БР. 14.

424

-— Нек не буде замерке, ако се моје речи такну кога, као свећеник имам дужности своје, будите пред лицем божијим сви спашени. — Фала оче, то и ми желимо, људи смо а браћа смо, но сваком своје, у ничије не дирај. Одгонетне кнез Марко. И Селим-бег маше главом, хоће да каже, да је тако. Гвардијан се дигне, опрости се и оде. — Аферим, кнеже. Дође Селиму време око Иђиндије, изиђе ван, простре неки шалић, клекне на њ окренут истоку и обави молитву своју. Изнутра баце цоглед ван, виде, како се Турчин богу моли. Диве се. — Бадава, кад је човек човек, ма како се богу молио, лепо је и угодно. После тога Селим неко доба још пробави покрај каве и тутуна, па и он се диже, и опростив се оде у свој хан, где ће сневати о Соколовићима, о слави босанској. Заостало друштво тек сад добије вољу, било је ту расправе о закону, језику, па се напослетку сви у том сложили, да је бог један, поштење свуд једнако, браћа добра свуда се воле. Растадоше се као браћа. Давно се већ смркло. Кнеза Марка отпратио је Фрања у стан. Време је већ, треба лећи, пола дванаест је. Кнез Танасије свуче се, прекрсти се и легне. — Боже, помози ми. За један оченаш већ хрче. Бог зна, шта ће снивати. * * * Кнез Танасије по обичају сваки дан се купа. но већ му се досади, као по нагону неком све мисли о кући, нешто је брижан, време је ту и да се и овци стрижу. Па би волео још видити, како виногради стоје, да ли су окопани, да се у цвету ие копају. Кнез држи, да већ није нужно, да се и даље купа, прилично му је трбух опао, пипа се, сам ко примећује, па и по овењачи се познаје, мора чакшире јаче да затеже. После купања шета се горе доле, оде с Фрањом на доручак, опет прекрсти остраг руке па покрај Дунава шета, зева, нема Ивана да дође, да што с њим о кући својој проговори. Тако му неколико дана прође, кад ето Ивана. Миливој није с њим дошао, нису се од оно доба ни састали. Иван је добио допуст на цео дан, и још до сутра пред зору у три сата.

Иван нађе оца код Дунава, како гледи на „пропелер", канда неког чека, без сумње на Ивана. Иван како оца спази, зарадује се, одмах први искочи из лађе, хити оцу. Отац се зарадова, смеши се Но баш добро што дође. Фрањо, дапас те не требам, имам са Иваном разговора, сутра ћемо се видити. — Добро, кнеже. Кад је Иваи ту, није му стало до Фрање, да му буде „Сшегопе", путевођа. Сад ће се о кућевној бризи да разговарају. Гост у илиџама и војник, где ће разговарати већ у меани? Одмах ту заседну и разговарају се. — Већ ми се ту досадило, бринем се, да ли је све код куће у реду, треба овце стрићи, и све надгледати, започне кнез. — Па на што је онда Милош, и Мила и Босиљка ? Иван Пелу не спомиње, не воле је. — Јесте, али опет најбољма иде, кад сам ја код куће, нема ту кошкања, све по реду иде. — Но шта ћеш с Милошем? Доћи ће скорим у попис. — Шта ћу, морам га искупити. — Је ли, али мене ниси хтео, но нећеш ни њега, сад већ друкчије иде. — Даће ми доктор сведоџбу, да за посао више нисам, па ће га ослободити, или напослетку ако баш мора бити, оно ћу дољњу кућу на његово име преписати, и још четир јутра земље, да је свој газда. — Дакле Милош је слеме, рече Иван а смеши се. — Не булазни, Иване, биће сваком после мене доста. Но друго нешто да ти к жем. Ја бих рад кући. — Па кад мислиш? — Који дан, но рад бих што купити, да их поновим. — Добро, па хајдмо преко, онде ћеш све лепше и јефтиније добити. — Па хајдмо. Крену се и оду у Пешту. Иван уведе оца у неки дућан, ту накупују, што је кнез желио, црне, жуте мараме, шаренкасте и црвене материје за хаљине. По напутку Ивановом трговац ће послати купљене ствари по шегрту управо у Будим бирташу, где кнез ручава, а на очину адресу. Не сме фалити, добиће ствари.