Stražilovo

425

СТРАЖИЛОВО. БР. 14.

426

После тога рад би кнез купити још и што златно или сребрно за чељад своју. Одведе Иван оца у златарски дућан и купи красне обоце, за Пелу, Босиљку и Милу. Један нар је велики а друга два мања, сребрне, али позлаћене обоце. Пелине су велике, од три крака, као три рипиде, а на врху неки тороњчић. То кад види Пела и сво село, чудиће се. Кнез метне скупоцене те ствари у џеп. После је опет кнез купио Ивану малу стиву лулу, тако исто и за Милоша, па још и дуванкесе. Иван оцу показује красне богате дућане, па грдне палате. Енез се свему чуди, а највећма грдним палатама. Каже кнез Ивану, да у Осеку велика биртија „код јелена" изгледа према овим здањима као чатрља. Врате се у Будим, и то у стан кнежев. Кнез ће отпочинути, а Иван ће по сокацих којекуд да пландује, па ће се вратити опет, да води оца куд. И пред вече ето Ивана. — Шта је, бабо, хоћемо ли кудгод да те проведем ? — Добро, да ме проведеш, но куда ћу с тобом, кад не знам са светом говорити, а доста сам већ видио. — Ни бриге те, водићу те, где је наш свет, с ким ћеш моћи говорити, но најпре ћу те водити некуд, да видиш, што у животу свом ниси видио. — Е добро, па хајде. — Још нешто, бабо, дај ми новаца, треба ми, а који дан ћеш отићи, ја пак сваки дан. не могу овамо долазити. Дај, бабо. — Тако је, кад ко има катану — сина. Кнез се смеши, "извади „шлајбок" отвори, прегледа банке, извади десетицу. — Је ли доста? — Пружа му. — Није, дај још. Истрошио сам се. — Ево ти још једна. — Још једну, трипут бог помаже. Отац маше главом, и пружи му и трећу. — Ето ти, ал више ништа. Иван веселим лицем тура банке у потпршњак. — Хајд, бабо, сад можемо ићи. Упуте се. Иван ће водити кроз криетинску варош у позориште, у арену. Баш играју „Лепу Јелену." Иван одведе оца на галерију. Кнез разгледа, музика му се чини чудна. Гледи, како играју. Кад чује, како играју, певају, не зна, шта на то да мисли. Гурне руком Ивана. — Иване, шта је ово, је ли то комедија?

— То је театар. — Шта је то театар ? — Позориште. — Шта је позориште? — Комедија. — Сад знам. Опет гледи, опет гледи. Прекрсти се, па одједаред се поче гротом смејати. — Но овако чудо још нисам видио, па каква је то ношња, и ти људи, права комедија. Доникле кнез гледи, ал му се досади, буни га и свирка. — Доста је већ, хајдмо одавде, топло ми је. Иван оца послуша и оду даље. Близу позоришта је једна башта, гостионица, и чује се свирка. — Сад ћемо, бабо, тамо. — А шта је тамо? — Меана, али да видиш каква. — Та тамо су тамбураши, тако исто свирају, канда су осечки. Уђу у башту. — Ето, бабо, Миливоја. Доиста, Миливој седи за столом у друштву. Дупком пуно. Недеља је. Тамбураши свирају. Керчевићева банда из Новог Сада. Ту има сад свакојака реда људи, господе, господара, мајстора, калфи, војника, бербера, фризера, кројача, и што је најлепше већином српски говоре, веселе се, све се ори. За столом, где је Миливој, понајвише војници, од српске регименте, дољноземци. Ту су међу њима и бербери, и радују се српској браћи. — Помоз бог, Миливоје, откуд ти овде? — Ето видиш, веселимо се. Правите баби места. Кнез добије места, па и Иван. Тамбураши свирају и певају. Миливој пита кнеза: — Још нећеш скоро ићи кући, бабо, је ли? — Још за који дан, већ сам лакши и телом и џепом, могу натраг. — Па носиш ли што твојима? — Накуповао сам ствари ваздан, питај Ивана. — То је лепо, радоваће се. — Хеј, Иване, знаш шта смо заборавили? — Шта то? запита радознало Иван. —- Знаш на димшићу она велика труба, има јак глас, купио бих један комад. — То ће бити телефон, упадне неки бербер. Сви у смеј. — Велико је нешто од плеха.