Stražilovo
429
ОТРАЖИЛОВО. БР. 14.
430
„Ох, и ја ћу добит' крила „Танана, „Па ћу прнут' као тица „Лагана! „Винућу се у облаке. „Плаветне!. . . Тако зборе оне усне Паметне; А у мени дршће боно Срдашце:
„Чедо моје, моје јарко „Сунашце! „Ти ћеш златом твоје жеље „Ковати, „А свет ће ти млађан живот „Тровати! „Ти ћеш небо, цвеће шарно „Љубити, „А свет ће ти младо срце „Убити!
РАЗНИ Н У Т Е В И.
ПРИПОВЕТКА МИЛАНА САВИЋА. (Наставак)
^осле тога малог интермеца настаде опет "тишина у редакцији. Сваки се држао свог посла, и само је слагачки шегрт долазио и одлазио, односећи рукописе за слагање. Прођоше тако два сата. Први је био Костић готов, за њим Милић, па Лазић и на послетку Поповић. — Ја сам дакле написао чланак о сазиву сабора, поче Милић ; ми треба да војујемо свом снагом против аномалије у нашој цркви. Живо сам нацртао, какоје сабор од најпрече потребе и да би га требало сазвати што пре; овако се не може на даље. Са неких страна спрема се народу и вери његовој пропаст. Ено. по Босни и Херцеговини већ диже главу римска пропаганда. Наша слатка браћа Хрвати чине с православним Србима чуда и покора, фратрови се шепуре по земљи и на разан начин омаловажавају православије пред народом. Народ је утучен у главу. Ја вам кажем, да ћемо имати још велике невоље. Ако је ко позван, да пресуду изрече под овим стањем, то је једини сабор. Ја сам уверен, да ће наш позив наћи у народу живог одобрења. - Ја сам написао о омладини, поче сад Поповић, нацртао сам идеалпе тежње њене. повукао сам паралелу између садашње омладине и оне, кад сам ја био млад, оно пре петнаест година. Омладина мора показати барем да је жива. Ако се тежње њене и не остваре, ипак није узалуд потрошен покрет. јер се у народу самом диже поуздање, кад види. да му нараштај, и ако идеално, али тек опет наговештава лепу будућносг. Народ ће видети, да има на кога ће оставити своје тежње у аманет. Рекао сам још, како се треба клонити сањарнја, које у пракси не могу да одрже пробу. и то просто с тога, што нису практичне, што се не могу извести. Омладине мора бити, њених ватрених намера, њеаог идеалног полета, уверења у своју снагу
мора бити, иначе би наступила општа стагиација, и свет би ишао у назад а не у напред. Но, да омладина опет не ирејури мету, за то је ту озбиљнији и. старији слој у народу, који практичном корективом тежи бар, да полет омладине доведе у прави колосек. — Ја сам већ у напред казао, како ћу писати, рече Лазић. Ја држим за издајство, ако се таква жељезница зида. Сви су услови против интереса Србије а иду у прилог моћној сусеткињи њеној. Поред тога предате су акције познатом лоли, Бонтуу, а то није чист посао. Већ се досад извукло неколико милијуна из Србије, а Србија је земља сиромашна. И тако, у том смислу сам писао свој чланак. — Ми смо баш вредни, насмеши се Милић, три чланка у једаред. Но, доцније ћемо мало попустити. А ви, господин Костићу? — Ја сам се бочио са Гамбетом, са Бизмарком, са Гледстоном, са Бугарима, Романима и тако даље. Ваљда ће бити задовољни. У том се отворе врата и у собу уђе Машић. Поздрави се са свима. — Но, сад је редакција потпуна, рече Милић, а и лист је готов, барем у рукоиису. — Јесте ли прочитали мој листак? запита Машић Милића. — Нисам, а и на што, одговори овај, кад знам да нећете написати којешта. — Хвала вам, рече' Машић, за еутра и за даље имам опде неколико рукописа од српских ђака. Овај „К." обриче много. У облику приповетке износи лепе црте из београдског живота. Овај опет описује своје путовање по Босни. Један шаље превод са чешког и то о чешкој књижевности. Па онда још приповетка. Имамо рукописа замесец дана. Збиља, ево две књиге, о којима ћу скоро донети реферат. — Добро, рече Милић, ви сте господар „из под линије." У пет сати наћи ћемо се опет овде, да