Stražilovo

СТРАЖИЛОВО. БР. 15.

474 *

није била тако особита, да га ие би могао заменити други који. А сутра дан, у недељу, није ни имао никаква посла. И тако добије Дражић отпуст. При изласку из позоришне зграде замоли Дражић од једпог колеге иасош а овај му га драговољно преда. Одмах погоди кола и још се тај исти дан крене па пут. Кољи су му касали сувише лагано за његово нестрпљење, али то му је тек само кад и кад пало у очи, јер за цело време био је заузет својим мислима. Најближу будућност, састанак са Драгињом и прво доба заједпичког им живота, прескочио је у мислима врло нагло; та и сама ствар била му је тако близу, тако извесна, да друкче и није могла бити, него са свим обична: сасгаће се, грлиће се, путоваће заједно и како ће изненадити своје у Земуну — па како ће се тек изненадити Драгињиии у Новом Саду! Него она даља будућност вукла га је к себи баш са своје неизвесности. Није мислио о том, да ће можда поћи потера за њим и њему Драгињу отети, то му није ни пало на ум; ал како ће заједно живети, како ће им живот бити песнички, уметнички, како ће је свом снагом даизобрази за глумицу, за уметницу, како ће се поносити њоме... ах! ала су то били лепи снови. У Бановце је стигао још за рана, али ипак науми да преноћи овде, да се коњи боље одморе, те да сутра оштрије иовуку, ако их когод почне гонити. Кад је узео собу, рекао је гостионичару, да је задржава и за сутра, јер се сутра - већ враћа. Гостионичару беше право, само му рече, да ће сутра дан бити нека забава и да се онда не срди, ако му музика не дадне спавати. Дражић је на то олако одмахнуо руком и отишао у башту, да се мало поткрепи. Сутра дан се рано кренуо на пут и око подне је стигао у Карловце, и ма да је била јака топлота, подигао је јаку, да га ие би ко год познао. Кад је изашао из Карловаца, рече кочијашу, да се пе жури баш тако, јер имају времена, та и тако неће прећи у Пови Сад. Нешто му је било тесно около груди, и што год је долазио мети својој ближе, бивало му је све тешње и тешње. Узрујаност расла је у њему, и, сад можда први пут, паде му иа ум сва тешкоћа таквог одважног корака. Одговорност, коју је натоварио на себе, бивала је нред очима му све већа и већа; али кад се опет сетио Драгиње а њему се разведри пред очима и у таквом тренутку рече кочијашу живо, да потера коње. Тако је дошао до Мајура. Остави кола на оном великом празном месту пред школом, погледи иа сат и уздане, јер тек ако је било три сата. Шта сад да ради? Има да чека још чиТав сат — вечиост! Од јутрос није јео још ништа, али гла-

ди није осетио, није му ни пало на памет да је требао јести; све осећање његово, сва жудња, све мишлење било је спојено у једно: у тренутак нрвог састанка са Драгињом, кад ће је моћи својом назвати. Није ни приметио, да се међу тим небо наоблачило и да се и киша већ снустила на земљу и тек кад је осетио, да му је лице мокро, дође мало к себи. Насмешио се и нехотице, и сад се тек упути у Варадин, јер до сад је све стајао на истом месту, пред школом. Немирно је корачао напред и застајивао је сваки час; али се у сам град није смео упустити, јер се бојао да се не нађе с којим познатим. Киша је међутим почела да пада све јаче и јаче, и сад се Дражић тек сети, да нема амрела, а одмах за тим севне му и та мисао кроз главу, е ће можда ово рђаво време задржати Драгињу. Полагано се врати опет к својим колима и кад се поново обазрео те видео, да још нема никог, удари алејом, која води дуж шапчева око града према Дунаву. Лагано је ишао, ма да му је срце све јаче куцало, што год се већма приближавао означени рок. На путу није се нашао ни с ким, јер пљусак, који је сад свом снагом лио, разагнао је и оно мало света, што се данас, у недељу, показао у Мајуру. Али он на кишу није пазио, само је миелио на Драгињу, и та помисао измамила му је блажен осмех на уста. С пуштеном главом ишао је ногу пред ногу и кад је дошао до оне напуштеие стражаре, хтеде да се врати. Но у тај мах погледи преда се... и усклик му се отме из груди: — пред њим, тек само неколико корачаја, стајала је Драгиња, бледа, али са чаробним осмехом на лицу. У два скока био је Дражић пред њом и страсно је узме за руку. Тако су стајали неколико тренутака, чисто изгубљени у превеликој срећи својој... Драгиња је била прва, која је дошла к себи, и одмах је спомеиула, да им се ваља журити, јер је врло могуће, да су код куће већ до сад приметили, да ње иема. Али Дражић није био вољан, да прекине чаролију тог састанка; страсно обгрли Драгињу, привуче је к себи и стаде јој говорити речи пуне миља и среће. И Драгиња као да је заборавила на опасност, већ се из свег срца предала том непознатом уживању, тој срећи, коју је једва и у сиу могла слутити. После речи наиђоше пољупци, жарки пољуици, који су их још већма занели, док се Драгиња опет не трже и Дражићу не рече, да је крајње време, да се иде. Сад је и Дражић дошао к себи, узме је под руку и одведе је колима. Ту јој помогне, да се попие на њих, за тим седне и он и рече кочијашу да тера натраг у Карловце, па оттда управо у Бановце. Кад су кола већ при-