Stražilovo

СТРАЖИЛОВО. БР. 16.

488

Танасије исплати иоштено све, и Звиргаића и Фрању, па се за ноћни пут жељезницом приправља Фрања ће га пратити до жељезниде. По световању његовом даде себи напунити чутуру добрим вином будимским и комовицом, после купи и парче сира и саламе, да се може заложити, кад устреба. Све је у реду, кнез се опрости, ижљуби се са добрим Звиршићем и Мандом му и крене се с Фрањом на пут. На кнезу струња, Фрања носи чутуру. Фрања купи за кнеза билету до Осека, па се растаје.

Кнез извуче из шлајбока петицу и Фрањи пружа. — Ево ти, брате, прими ово подарје мало, поштен си човек као и ја, сирома си, а поштено си ме послужио. Још му дода чутуру; најпре он напија — Да ти, брате, свито тројство буде на путу, бог ти сриће дао, по теби се види, да смо браћа. Други пут звоне, кнез уђе у кола. Звоне трећи пут, локомобил звижне, Танасије вози се на гвоздених колих. (Свршиће се.)

а кнез

Е Л Е Г И Ј А. !рестаћу и ја скоро. И самном, за навек можда. К" Спомен љубави моје зелена покриће трава, И вечни заборав с њоме. На моме спомену суром Истрвен натпис биће тад Но ти, којој сам пев'о млад, У тавној, јесенској ноћи, слушајућ' познате звуке, Хоћеш ли с тугом тада побожно склопити руке За покој умрлог знанца? . . . Хоћеш ли појмити тада Нејасне речи моје и терет љубавних јада, И тајни уздах мој? 0 знај да љубав моју ни вечност отела није, Ни густа, зелена трава, што сунце над-а-миом крије; Ни хладни прекор твој . . . Београд. Војиелав.

РАЗНИ ПУТЕВИ. ПРИПОВЕТКА МИЛАНА САВИЋА.

* XI. Влајковићевој кући било је све у највећој ^јо^фзабуни. Сватови, који су у најбољем расположењу поседали за сто, разиђоше се један по један — у невољи није нико рад да буде саучесник. Непојмљиво одсуство младине сестре дирнуло је све најнепријатније. Из прва су је тражили по кући, за тим по вароши, док на послетку не рече стари Влајковић, даје више не траже, јер он слути, где је сад она, несретница, која му је на тај дан учинила највећу срамоту. Да богме да је тиме било и весељу крај. Свати се разиђоше; где који, да у којој гостионици наставе разговор и весеље, где који кући. И млада оде са младожењом — тако је желио Влајковић, јер никог није хтео да има око себе, који би га опоменуо на противност, која муу

(Наставак.) кући влада. Чим се разиђоше свати, телеграфише Влајковић у Земун позоришној управи, и запита је, да ли је тамо Дражић. Још исти дан добије одговора да није. него је отишао брату у Београд. Влајковић је сад знао на чему је; знао је за цело, да је Драгиња ускочила за Дражићем. само није знао, којим су се путем кренули. Знао је и то, да ће морати доћи у Земун, јер дужност зове Дражића тамо, и да ће га у Земуну за који дан наћи. За који дан! Ужас! Вдајковић се стресао при тој помисли и две крупне сузе отеше му се из очију. Какво ли ће наћи своје дете! Он, који је свој понос нашао у том, да очува част породице и фирме своје, морао је да доживи тај ужасан тренутак. Бред очи нек му не изађе више. Он се одриче ње, и само ће

тако попустити

али не. .. волео би. да је