Stražilovo

553

СТРАЖИЛОВО. БР. 18.

554

Руковаше се и узеше веру. То је ту било, ето, мало даље од бреста, кад они измакли били пред свима жетеоцима.. Занео се Јоле тако у мисли. А одмах украј друма, у густој њиви, зачу се препелица. Удари веселница једаред, другиред, па тако триред. Јоле се трже, као да га шину посред срца жива. Препелица навести зору. Као да је дирнула у жицу какве велике харфе, па жица жици додаје звук, тако забруја свуд унаоколо. Са свију страна разбуди се живот, да пева, кличе, цвркуће. Ветрић подухну оштрије преко њива, а пунано класје заталаса се тихо, лако, као море. Разли се мирис свеж, мио, заношљив. Јоле се окрену к селу. Стао као укопан. Упрво очи тамо, па ни да се макне. Иза цркве ослављује зора. Помаља се блеђана, као стидљиво лице у младе невестице, кад јој војно први пут вео развија. Пружило се убаво сеоце пред њим подаље; ал се не разазнаје кућа од куће, не развиђа дрво од дрвета, већ се слило све у једну, у модро-сиву слику. У врх те слике диже се кула његове цркве; издигла се изнад целог села, као што шћућкала добра мајка своју децу око себе, те бди над њима будним оком. Није то ништа необично Јолу. Та колико је пута гледао тако ту убаву слику, пасући туђе коње на ливадах или на лединах! Колико је пута тако дочекао зору и мирисао тај благи мелем-мирис! Гледао, и мирисао и уживао; ал сад тек осетио, шта је изгубио. Кад би погледао био онда на цркву, помислио би увек на ону трећу кућу у сокаку до ње. Тамо спава његово лане и снева о њему. А он блажен, довече ће се састати с њом на рогљу, играће, певаће, разговараће се, па ће опет с коњима доћи на ливаду, те слушаги дивну песму малених попаца и зрикаваца, дочекаће зору, слушаће ону божанствену песму у зору, што је пева цела васиона, што је тако складна, као у његовој души што је; сневаће рај на јави. Јоле нема ништа у том убавом сеоцету. Он нема нигде ништа под овим небом своје. Ал опет све је било његово. Цео свет најлепши врт, у том врту његово село најлепши цвет, а том цвећу најлепша круница његова Савета. Богу част и слава, све му је то поклонио.

Ал сад све то изгуби. Осетио се пуст, ташт, саморан. И за часак још бар то да ужива. Понда хајд опет тамо, где га чека све друго, само не слобода, вера, љубав, над. Круну да му даду — шта круну ? Свет! — Цео свет, па му не може накрмити оно, што му вреди то малено убаво сеоце, та бајна зора, — што му вреди његова слобода, вера, над и љубав. Мора да се врати тамо, где се и досад бојао смрти од чежње за својим селом, за росном зором, за плаховитим колом, — за изгубљеном слободом, вером, надом и љубављу; а сад га за јамачно чека тане за казну, што је без дозволе дошао, да живне животом, а напустио своју дужност, на коју је морао да се закуне. Тане . . . па онда занавек да не види своје село, своју Савету! Па нека га и помилују од смрти. Ал дотле. Тамо на оном рогљу, где је он толико блажених вечери провео, па и синоћ, састајаће се свако вече весела омладина сеоска. Међу њима ће бити и Савета и — Теја. Играће заједно, певаће, шалиће се. Па онда . . . онда . , . Теја је момак. Теја је богат. Јоле је голаћ. Јоле нема нигде ништа; нема ни себе самог, јер и он није свој већ царев. Савета ће . . . Савета . . . Јоле се љуља, . . . посрће, . . . глава га заноси .... Гле, наједаред мрак .... Мрак пред очима, мрак за њиме, мрак свуда око њега. Ноћ се наново снушта. Звезде . . . небројене звезде трепере, а не види се неба . . . Савета лежи бледа, жива а укочена; очи јој моле милост . . . Цело село игра: и куће и црква и дрвета . . . Ено се све учловило, све се тумбе наврнуло . . . И земља око њега игра . . . У ушима му зуји и бруји песма, жагор, весеље. Теја се жени; све је весело, . . . само Савета плаче . . . — Весело, Јоле! Ха-ха-ха! Хој! Јоле игра као махнит, па подвикује из свег грла, па се церека, да га је чисто страх видити. — Весело, Јоле! Хај-хај! Весело сватови! Иху-ху. Наједаред се стропошта на росну траву... На истоку пукла зора, да навести бели дан. Небо се тамо руби у округ, а поруб већи па све већи. Из тога руба родиће се сунце светлост. А црна ноћ застрла ум у несретнога Јола . . .