Stražilovo

СТРАЖИЛОВО

&т Г ттт ш жтшшт, УРЕђУЈЕ ЈОВАН ГРЧИћ.

БРОЈ 27,

У НОВОМ САДУ 4. Ј У Л А 1885.

ДИЛБЕР АНтаЛИЈА.

■ е гледа ме са Бајира, Изгоре ме око твоје, Јање моје, Дај ми боном срцу мира. Јер умрећу, миле моје, Анђелијо, За тобом!

(ПЕСМА ПАСТИ1'ЕВА.) Све на свету заборавих, Напустих и стадо своје, Јање моје! Само тебе не оставих. Срце моје зането је, Дилбер Анђо, За тобом!

У очи се твоје слило Све на свету мило што је, Јање моје. Срце ми је занемило, Опијено, зането је, Дилбер Анђо, За тобом. Овај ветрић са Топлице, Што лелуја косе твоје, Јање моје, Што ти љуби бело лице, 'Го уздише срце моје, Анђелијо, За тобом. У Прокуаљу, Аирила 1882.

Јади мене освојише, Звопц1 звон занемео је, Јање моје' Не сећам се вруле више, Замукоше песме моје Јадом, Анђо, За тобом! Ој, не гледај, не смеши се, Сакри чарне очи твоје, Јање моје! Окрени се, не дичи се, Јер умрећу, миле моје, Анђелијо, За тобом! Н. В. Ђорик.

ОНА НИЈЕ КРИВА.

П Р И П О В Е Т К А С А НАПИСАО С—

С Е Л А.

ГОД. I.

I.

,утро је. Лепо пролетње јутро. Само тако (може бити! Новпне ураниле; котлове о обраницу запеле, на раме их подигле па ће на Тису по воду. Иду и девојке, а не само нове младе и младе. Нађе се и по гдекоја, која већ и десетак па и више година удадбом превалила. Иде по воду, јер најмлађа је у кући.

Једне водоноше па Тису а друге с Тисе. Поздрављају се. То јутро баш много водоноша било по воду. Прошло их много кроз шумицу, којом се дала стаза до мутне Тисе. Ваљда, што је светац. То јутро нешто се више разговарало. Није пи други пут мало разговора било, ал данас још вигпе. Па све нешто дошаптавају. Две-три упоред иду, — како већ узана ста-