Stražilovo

907

СТРАЖИЛОВО. БР. 29.

908

здрављем детињим, ама с очајањем се даномице уверавах, да се баш не може у здрављу довршити науке. Да су прописани предмети били претешки, ја бих се ту знао помоћи, преместивши Мвшу из другога разреда у први; али је он те предмете, у неку руку јалово, ал' опет све појимао: није дакле било кубуре са науком, већ само са временом и тим несрећним немачким језиком, којим дете није довољно владало. На то већ нисам ништа могао да у чиним и рачунао сам једино, кад наступи одмор, да ће се отпочинком побољшати детиње здравље, које је нарушио прекомеран рад. Да је Мшпа био равнодушнији и немарнији, мање би ми бриге било; али он је још јаче осећао сваки неуспех, него ли успех. Тренути радости и тих „петица" које напоменух, били су на несрећу ретки. Тако сам научио да му читам с лица, те чим би само ушао, на први поглед познао сам, кад је зло прошао у школи. — Добио си рђаву класу? — питао сам. — Јест! — Ниси знао ? Кадкад је одговорио: — Нисам знао — а чешће: — Знао сам, ал нисам могао да говорим. Па и мали Овицки први ђак у другом разреду, кога сам намерно провађао, да Миша с њим учи, говорио ми, да Миша баш за то добија рђаве класе, што не уме ... да се изрази. Како је сад малаксалост и душевна и телесна код детета све већа бивала, те се неприлике све чешће понављале. Приметио сам, кад је исплакавши се латио се лекција, да је бивао тих и као спокојан, но баш у тој удвострученој енергија, с којом је пријањао уз задатке, било је уједно нешто очајно, грозничаво. Кад што би отишао у кут, стиснуо главу обема рукама и ћутао: егзалтирани дечак замишљао је, да копа гроб под ногама љубљене мајке, а није знао како да се помогне, осећао се као у неком лавиринту, из кога не беше изласка. Ноћна његова седења заопуцала су све чешће. Бојећи се, да га не отерам да спава, ако се пробудим, устао је полако у помрчини, однео лампу у предсобље, тамо је запалио и сео за посао. Више је ноћи тако пребдио међу ладним зидовима, док га нисам увребао. Није било на ино, већ устати, зовнути га да спава, прећи с њим још један пут све лекције да га уверим, да зна и да није нужно да се пати и

излаже назебу. Али он већ сам на послетку није био на чисто, шта зна, шта не зна. Сатирао је снагу, опадао, венуо, постојао суморнијим све више и више. Кад што се десило таково што, што ме је уверавало, да није само рад исисавао снагу детињу. Једном, кад сам му говорио причу, коју је „Стриц синовцима приповедао", а то сам по жељи госпоће Марије радио сваки дан, успламтиле Мишине очи као огањ, чисто се престравих кад му смотрих радознали и сурови израз на лицу, с којим је викнуо: — Господине! дакле збиља то није бајка? јер . . . . — Јер, шта Мишо? — питах га у чуду. Место одговора, стискао зубе а најзад се тако од срца расплакао, да га не могох дуго да умирим. Питао сам Овицкога о узроку тога појава: није знао, ил није хтео да ми каже, домислио сам се и сам. Без сумње, десило се пољском дечаку, да је слушао у немачкој школи многе ствари, које су му раниле осећаје. 0 друге би се дечаке то само очашало, остављајући за собом цигло мржњу на учитеље и целу им расу; али дечака, као што је био Миша то је љуто болело, а није смео да се одупире. Две силе, два гласа, које ваља сваки дечак да слуша, ал који баш ради тога морају бити у хармонији, вукли су Мишу с две противне стране. Шго је једна страна називала светлим, дичним, милим, друга је томе ударала жиг гада и смешности, што је једна звала врлином, друга пороком. У том дакле прелому, дечак је пошао оној страни, којој га је срце вукло, ал се морао претварати, као да слуша и прима к срцу противне речи; морао се претварати од јутра до мрака и живети у том мучном насиљу дане, недеље, месеце. Да грозна положаја . . . за дечака! Чудна је била судбина Мишина. Драме живота почињу обично доцније, кад спадне већ прво лишће с дрвета младости; код њега је све што се гомила на несрећу: морални притисак, унутарња грижа, немир, узалудан напор, борба са незгодама, постепени губитак наде, све је то почело у једанаестој години живота. А ни слабачки састав, ни слабе силе не беху у стању, одупрети се тим тешкоћама. Пролазили дани, недеље, кукавац удвостручавао напор, а успех био све мањи, све више оплакан. Писма госпође Марије, ма да су била слатка, додавала су још више терета бремену.