Stražilovo

933

ОТРАЖИЛОВО. БР. 30.

934

А особито после рата сад. Војници они јунаци су то ГОто Турчина од града одбише; Па како желе ратоват' и даље У ујака ми служби осташе Те сад у кући нашој станују До заповести краљеве за рат. Улрих. Вез сумње си ме ради добра звао; А томе сам ти, синко, рад и сам. Ал', веруј, тешко биће успеха За леђи док је теби ујак твој

И докле шапат његов слупташ више Нег јасан краљев глас и двора му. ПЈта значи она јетка презривост, Са којим мене сада сусрете У овом двору, где сам неки гост, Он исти, ујак твој, Силађија, А поред њега и најнижи слуга, Кој није вредан мојих чизама? Зар хоће он да један палатин За мирбу моли? — Пикад, посинче! (Седне.) (Свршиће се.) Никола Ђорић.

•>Ш<-

СНОВИ, СНОВИ!... НОВЕЛЕТА ЂУРЕ ПОНОВИЋА.

иле су велике ферије; октобра месеца ђ^имао сам да полажем државни испит. Да могу за приправљање угоднога мира наћи, преселим се у Вајдлингау, лепо сеоце близу Беча. Ту сам мислио довршити још онај део, који ми је задавао приличну бригу. Свеж ваздух, красна околина, планина, шума, баште већ сам унапред уживао, како ћу бити остављен самом себи, како ћу моћи радити те радити, како ћу се шетати по усамљеним стазама и тако после напрезања наћи добротворног одмора. Нађем врло угодан стан: две собе при земљи са изгледом у велику, густу башту. Иза те баште пружала се на све стране огромна царска шума, у којој је било свакојаке дивјачи. г 1им сам се био уселио, распоредио сам цео дан. Устајао сам врло рано и шетао се по својој башти, за тим сам доручковао, и то свежег млека. После доручка узео сам одмах књигу преда се и нисам се макао од стола све док није било подне. Ручавао сам у оближњој гостионици, а после ручка, за време највеће жеге, богме сам нешто и одспавао; али сам онда опет сео и наставио рад све док се није већ хватао сутон. Онда сам обично оставио стан и шетао се по сеоцету, по друму или куд ме је нанео пут. Вечеравао сам око девет сахата а око једанаест спавао сам већ у велико. Тако сам проводио дане, један као други и тако сам се био научио на тај живот, да ми је и најмање одсгупање од редовнога тока његовог изгледало као злочин. Али сам тако и напредовао. Са задовољством сам се уверио, да немам толико да учим, колико сам већ прешао, те сам се већ у напред радовао, како ћу поуздано ступити пред испитну комисију и на

разна питања своје одговоре тек онако само кресати. Упознао се нисам ни с ким. До мене, при земљи, седела је газдарица моја, старија госпа, са својом служавком. У првом спрату било је такође кога, али никако нисам могао дознати ко је. До душе, нисам се много баш ни разбирао. Једно после подне — била је јака препека — спавао сам дуже него обично; било је већ шест сахата, кад сам се пробудио. Зловољно, што сам тако дуго спавао, нисам хтео ни да седнем да учим, већ се одмах упутим у шетњу, у намери, да раније вечерам, те после вечере, ноћу, да накнадим, што сам тако лакоумно продангубио. Кад сам се око девет сахата вратио кући, наслоним се још мало на прозор, запалим цигарету и станем гледати у башгу. Ту је било сво мирно и тек само тихо шуштање листића или дремљив цвркут које тичице прекидали су тај благи ноћни мир. Дуго сам стајао тако на прозору и у заносу свом заборавио сам, да* ми ваља радити. У једаред чујем да избија сахат: једанаест. Тргнем се, притворим капке и већ сам хтео да се повучем у собу, кад се врата до мог прозора лагано отворише, и из њих изађе госпа, са свим у бело обучена. По витком стасу њеном уверио сам се, да није моја газдарица; мора дакле да је са горњег спрата. Кад год сам могао, гледао сам за њом, јер њено бело одело одало ју је одмах, чим се мало из џбунова и дрва показала на стази. Лице њено пак нисам видео никако, јер га је покрио гусг вео. Једино, што сам уочио, била је густа, дуга, црна коса, која јој .је распле-