Stražilovo

965

СТРАЖИЛОВО. БР. 31.

966

Откупих, свака гдавом плаћена. У прашини се туна ваљајте, Ви подмуклице, гадно плаћене. Још једна рана, ал и откупа За њу МИ ево. (Убије још једног.) Ха и пета већ. До срда самог ова косну се, За н>у ми треба добра откупа, Последњега ми ево ударца За највећега овде ниткова, За домаћина гостољубива! (Залети се на њ) Балвањ. Ал' треба прво свалит' Балвања. (Ирободе га по зади.) Улриж. Заиста први Балвањ уже ће

За таку славу затегнути! Ха! Требаше да сам њега смакао Да Силађији првенство у томе Не гине. — Штета — штета — (Умре.) Владислав. Издану! Силађија. Са њиме паде један тиранин! Нек ово буде срећан почетак. Владислав. Нек буде наше отаџбине спас. До крајњости смо загазили ми, Затегнут беше да препукне чвор; Ми мачем само дрешит' могосмо. На добро нека све окрене Бог, На срећу нашу, срећу рода мог. Никола Ђорић.

ПОП ИЛИЈА И НРОТА ДРАГАЧ. ПРИПОВЕТКА ИЗ ЖИВОТА ЧЕСТЊЕЈШИХ. НАПИСАО МИЛАН АНДРИЋ.

I.

-Јдацестњејши отац Илија је био парох у Т., а то није исгом што год, јер, прво, Т. је „добра" парохија, а друго, ту ти је срески суд, ту ти је порезно звање, ту спајински двор, у двору директор, ту тистартов, иш-

пан, вармецки доктор, место, пуно свакојаких

— Једном речи, Т. Је нотабилитета. А то је баш оно, што диже углед пароха т —ског пред његовим парохијанима, јер га сваки дан виђају са том господом у друштву; а код попа Илије су сва та господа — осим директора — и печена и кувана била Мислите, да му с тога нису завидела његова околна „браћа у Христу"? —Хојхој! Зар би се јадан од њих радовао био, да се могао подписивати: „парох т—ски." Поп Илија се у Т. и родио. Отац му је био онде месар, па је Ишу дао на школе, да „господин" буде; а тадашњи поп т—ски увек је говорио Стеви месару, да ће он, чим Иша сврши богословију, с места другу парохију искати, да с тим отвори Иши пута у своје рођено место. Стева се увек захваљивао за то попи, и поштовао га је бог зна како. Још би и то обрицао, да он неће жалити трошка, па ће и сам ићи онда владици, да попи другу парохију изради. Моћи ће он — говорио би — и две па-

рохије на један пут исплатити, т. ј. Т. за свог сина, а једну другу, за попу. Хјо, у оно доба је тако ишло. Ео више да владици, — онога је парохија. Лицитирало се. А Стева месар је — богме — и могао у један мах на две парохије лицитирати, јер је био на гласу газда човек. Кад је са женом својом на тенани разговарао се, увек би говорио, — „само да ми је доживети, да чујем Ишу, где говори: паки, паки, па би онда помислио, да сам већ у рају." Иша није био као сад што су деца, кад у гимназију полазе. Њему је била већ шеснајеста година, кад је почео прву „латинску" школу учити ; али ни у гимназији, па ни у богословији никако није могао да поња, да се науком долази до господства. Он је већ од прве латинске био уверен, да се школе могу свршити и човек може господином постати и без учења, — само нек му је бабо газда. Кад би га професор у гимназији корео, што не учи, и рекао му, да ништа неће бити од њега, а он би одговорио: — „па ја ћу се за то опет на четир коња возити; а бабо ће ми и парохију купити, па ћу бити поп."

То је знао, да се господа на четир коња

возе.

Кад је свршио четврти гимназијски разред, Стеви месару се учини, да је то довољно науке