Stražilovo

969

ОТРАЖИЛОВО. БР. 31.

970

слегло на погреб и старо и младо, јер се знало, да ће се за даћу Пантине жене у девет кућа пећи лебац. Мртваца опојаше на сред дворишта, па се жалостан спровод крену пут вечне куће. Кад дођоше до гробљанских врата, поп Илија уклони се на страну, па стаде свлачити одежду. — Шта, попо, зар ништа више ? — питаше зачуђено Панта Рибарев — Ништа, Панто! — Ао, та то је онда наопако! — Немој наопако; него гледај, како други крстови стоје, па је тако положите. Панта Рибарев није могао од терета на то ништа да одговори, већ оде за сандуком кукајући до гроба, где му жену и без поне укопаше. Врло му је тешко пало, да се на његовој мртвој жени таква срамота догоди. Није шала, — без последње молитве сахрањена! Тако је зажалио на новог попу, да га ни на даћу није звао; а сутра дан одмах оде грку Спири у дућан, који је у осталом већ све чуо, да му се потужи. Грчки дућан, — то вам је права касина, па био на селу, или у вароши. У грчком дућану наћи ћеш од јутра до мрака по неколико њих, што на вазданицу онде зевају и пљуцкају, чекајући, да когод дође, па да га питају, шта има ново, или — да га оговоре. Ти људи — били они у капуту, или у гуњцу — слабо кад, или баш никада не читају новине, али за то опет знају, и шта је цар вечерао. Ту ти се решета и попа и учитељ и кнез и владика и звонар и -— свако, ко им само на језик дође. — Сваки ти од тих зевача позеаје све муштерије гркове. Зна, који купују за готово, а који „носе на књигу," па и то, колико је која муштерија дужна грку. Ма да не зна сваки од њих прочитати, шта оно пише на фиокама у дућану, — за то опет зна, у којој стоји бибер, у којој цимет, у којој шафран, и све редом. Ако нису све фиоке нуне, — знају и то, која је празна, ма да стоји на њој цедуља при^епљена, и на цедуљи немачки написано: „КоИе^. На селу још и то бива, да ће ко.ји од тих вазданџија — ако је грк у послу — ужрнати му соли, утуцати бибера; а у вароши ће послужити по коју муштерију. И ма да ти људи

грку доста пута сметају у дућану, опет их за то радо гледи, јер чим који уђе, још није ни „помоз' бог" казао, а већ ће какву новост приповедити; а грку је у крви, да радо слуша новости. Ако је грков дућан на каквом друму, тај у том погледу више вреди, него каква маловарошка касина, јер ту се онда и више света окрене, а то се већ по себи разуме, да се у таквом дуђану и више новости чује. Грка Спире је дућан један од овакових, јер лежи на сред Т. на царском друму. Није чудо дакле, ако је одмах после погреба чуо, да је Панте Рибаревог жена без последње молитве сахрањена. Грк Спира је већ од неколико година у завади са Стеваном месаром, па је с тога мрзио и на сина му, на попа Илију. Кад Панта Рибарев уђе у дућан, грк Спира га с места предусрете: — Но, Панто, и ми имамо попа, да све плачемо. — Бог ме је он мене осрамотио •— одговори Панта невесело. У дућану је још био Јова бербер, кројач Неца, ђођа опанчар и неколико гуњаца. Ови само климнуше главом на Пантине речи, али грк Спира ће и даље: — Бре, да сам ја с тобом, Панто, не би то на томе остало. — А шта му могу? — Шта? Ја би га тужио! Најпре би га тужио проти, па онда владици, па баш и самом митрополиту. — Тако је. И ја би га тужио, —- додаће Јова бербер. — Е, а ко га не би тужио за такву, реци, ствар — доврши ђођа опанчар. — Проти? владици? митрополиту, велиш, да га тужим? — питао је Панта Рибарев. — Проти, да; владици, да; па чак и митрополиту! — тврдио је љутито грк Спира. — Та неће врана врани очи копати! рече Панта. — Ал, море, видиш ли ти, да тај наш поп, кад крсти, не докрштава, а кад сахрањује не допојава. Нису то мале ствари. За то још може бити и обријан. Бре, само да сам ја с тобом, не био поштен трговац, ако му не би показао. У то уђе једна слушкиња с котарицом на руци. — Молим вас, дајте ми једну вунту ше-