Stražilovo

972

ћера и једну свећу; за три грошића зејтина и по фунте соли, иа ево књиге, па запишите. — Ево све; него поздравите господина доктора, да је већ одавна наступио други месец, па би ваљало срачунати. — Хоћу. С богом ! — Је-л прешло већ преко десет воринти запита иронично Неца кројач. — Ех, мора бити већ и петнајест — примети Јова бербер.

— Тако, богме, мој ГГанто, — настави пређашњи разговор грк Спира — тужиги треба њега, и то с места, јер ћеш после још тп бити крив. Ал, знаш, проти се не иде с празним рукама. Који дукат, једно назиме, или тројка доброг вина, па да видиш белаја од попе. — Хм, хм, — мислио се Панта, — добро ти и говориш, Сниро. Морам ја њему показати, па — макар и вртаљ земље пукло; ал знам, да неће више тако сарањивати. (Наетавиће се.)

СНОВИ, СН0ВИ!...

:еколико тренутака за тим оио сам у сво^јој соби, и задовољан и зловољан. Шта је само хтела? Да ли је озбиљно баш тумачила мој сан, који није ни постојао или се тек титрала са мном. Нисам могао веровати у збиљу њених речи, па опет! . . . Да ли да сањам сутра опет? Не, не. Мораће приметити да лакрдијашим. Па онда, зар бих и могао се претварати, кад је она близу мене? Она! Та не знам ни како изгледа; је ли лепа или не. За цело није лепа, кад тако јогунасто крије лице. Али појава, тај струк, та коса, па тај глас! Ох тај глас! .... Али, она је и оштроумна, па је за цело разумела, шта сам хтео рећи, кад сам је у описивању оне „непознате госпе" поправљао. За цело је разумела, да сам мислио њу — па ипак, како се чинила невешта мојим речима. Не, не може веровати ни у своје речи а камо ли у моје, да ми је сан заиста био такав, како га је описивала; можда и сумња, да сам и спавао. Њене последње речи биле су и загонетне и јасне. Да премишљам! Не, боље ће бити да пречекам до сутра, па ће ми се можда загонетка решити и сама. Сутра дан у своје време био сам опет у башти. Нисам ни дошао до оне сенице а сретнем се с мојом белом госпом. Иоклоним се и станем. — Јесте ли премишљали? беху јој прве речи. — Нисам, нисам могао, одговорим јој. — А како то ? — Мислио сам и сувише на вас; та ви сте загонетка и сами. — Смета вам ваљда вео? — И тај; али не толико, колико што сте ви сами непојмљиви за мене. — Мислите моју ћуд што се тиче снова?

НОВВЛЕТА ЂУРЕ ПОПОВИЋА. (Свршетак.) — И то; али ви сами баш, ваша појава, ваша личност. — Још сте неуки у женскоме свету; али да, ви рекосте да немате љубазнице. — Нисам је никад ни имао. — За иста! Чисто не верујем. — Уверавам вас. — Чудновато, шапта >а је госпа. И ја бих шаптао то исто, да је била истина. — Али не појмим, настави. Млад човек, ђак, па да није никад .... — Ах, кад би ми се на јави указала опа госпа, коју сам јуче гледао у сну! — Зар бисте се могли заљубити у њу? запита ме и окрете се к мени. Чинило ми се, да јој је глас у тај мах био подругљив; можда сам се и варао, не знам. — Та већ сам заљубљен, рекох живо. — Тако брзо! — Слушао сам и читао сам, да ту нема премишљања, да је љубав елементарна појава,

и ког завитла, да му нема станка осим прелома. Напустио ме је мир; дању и ноћу мислићу само на ту дивну жену .... а шта ће бити успех неодољивој жудњи мојој, реците ми, госпо, ви! — Немојте очајавати, рече и глас јој задрхта. Задовољите се за сада са сном, са идеалом. — Бојим се, бојим, да ће и ово овде остати сан . . . — Али као сан на јави. — Да ме бар што год подсети на њега — А умете ли чекати ? . Те речи, изречене неописано меким гласом, узбуркаше ми све осећаје. Крв ми појури у главу .... поноћ, башта а нас двоје сами самцити !