Stražilovo

1047

вот, особито после потурчења, му, врло занимљш? написао је много романа од којих је „Верејхора" најзнаменитији. Украјина је нозорница његових приповедака; али из ње није могао да изнесе онај песнички мирис, који су јој дали велики лириди пољски. Историјско схватање му је једнострано и Козаке је описао час лепо час ружно, како су кад били према Пољској. Верније су Украјину описали Тадија ГТадалица (књ. име за Лава Зенона Фиша, 1820—1870, „Тарасова ноћ"), Александа.р Гроза, (1807—1875, „Слике из Украјине") и најзнаменитији ме1; њима Михаило Трабовски (књ. име Едвард Таржа, 1805—1864), ко.ји је у „Хулајпољској станици" и у „Кањовском старосту" са узвишенијег гледишта описао тужну историју те крваве крајине. У исто доба истакла се два књижевника на особити иачин, пишући историјске романе са неком политичком тенденцијом. Обојица су неко време и успели ; они су хтели да загладе невоље оног доба које је предходило пропасти отаџбине. То су били гроф Хенрих Ршевуски и Сигмунд Качковски. Први (1791 у Славути -|- 1868) је у својим романима бранио превласт властеле, великих магнатских породица, и то све жешће да је упао већ у неку мономанију. Качковски пак (рођ. 1826, у Березници, у Галицији) заступао је иначе илузорну равноправиост нижег племства. Обојица су у својим круговима и успели; али на кратко. Неумесно оправдавање пољских великаше, у ком је највећма залутао у „Успоменама Вартоломија Михаловског", правдајући тарговичку конфедерацију, отвори очи критици и публици; дела му буду с гнушањем одбијена и он међу мртве бачен. Качковски је пак са историјског романа ирешао на социјалан, а није никако успео. Али тек. понашање му 1861 — 64 омрази га у народу. Он напусти домовину и пресели се у Беч, где је 1878 са „Грофом Раком" почео, не без успеха, да подржава Јулија Верна. Јосиф Карзоњовски (рођ. 1797 у Броди ј 1863

у Дражђанима) покушао се најпре као драматик, али се доцније обратио приповеци и за седамнаест година написао до двадесет романа. Облик им је био прикладан, сумњивог морала, млаког родољубља и иротивно вишим круговима. „Рођаци", „Тадија безимени", „Гурави" су му карактеристична дела. Јосиф Дзјерзковски (рођ. 1807 у Лавову, у 1865) терао је своју антипатију против аристократа до несмисла. У романима његовим, као „Салон и улица", „Почасни бич", истиче се та мржња до крајносги, јер поред неких добрих хумористичких иризора, кипте од тенденције, којом се описују сви кнежеви и грофови као будале и зликовци а сви чизмари и зидари као великани и мученици. Данас му се дела сматрају као застареле карикатуре, као куриозвтети од само литера.рно-историјске вредности. Од т. зв. хумориста одликовали су се Казимир Вајции^ки (рођ. 1807) и Август Висконски (1805 до 1852), који су издавали тако рећи фотографисановерне слике о обичајима, слабостима и будалаштинама Варшавским. У своје време беху те досетке добро дошле; сад нису ни смешне. Други су у каламбурима, контрастима и исмевањем себе самих подражавали немачке и енглеске хумористе. Ти су били Пласир, Јанковски (1810—1872) и Људевит ЈИтирмер. Приноветке са села писали су Валеријан Вјелоглавски и Јован ГрегоровиЛ , али не тако, да њима упознају свет, који сељане не познаје, већ за саме сељане, често у облику придика и разних прича. Успео није ни један много. Романе, који су између мемоара и путописних црта. писао је Теодор Триилин, и то с таким усиехом, да је на брзо освојио себи велики читалачки круг. Његове „Белешке лечникове" и данас се радо читају, јер се одликују и стилом и психологијом. Доцније је упао у манију да много нискара; критика га је напала и он се исели из домовиие. Умрво је 1877.

*-► СО <—

ОЦЕНЕ И &ОК1СА. 1§гокаг 12 рибкода и ре! бша, пар18ао Шја Окги^јс. — Хаћа^ва кпјјгшса МаИсе Нгуа1бке, 8У. 75 —76. — 2а§те1>, пак1а<Ја „Ма1Јсе Нгуа1бке," 1884. — 8-ина, стр. 125, цеиа 50 нов.

Кад је оно пре више годииа Илија Округић поднео „Матици Српској" своју „Шокицу" на

ПРИКАЗИ, оцеиу и награду, имала је та глума са свим друкчији облик него сад. Онда је била „Шокица" позоришна игра са прилично добрим свршетком, сад је пак жалосна игра са жалостивим ако и иомирљивим свршетком; онда је био карактер главне особе недоследан, сад је пак доследан у пуној мери. Спе се то десило само у корист целе глуме; сад