Stražilovo

1041

СТРАЖИЛОБО. БР. 33.

1042

наиђе и престане, и тек само при успомени на мио предмет, заталаса му живце, и струне на гуслама његовим; али ког је вила са осмехом целивала у чело, тај се не може а и неће да откине од природног нагона свог; у њему ће свагда трептати одсјај вилиног осмеха — и Змај Јован Јовановић смешка се свагда, кад год му одумине бол. Смешкао се кад је био млад, смешка се он и сад као зрео човек, и ако га на време обори бол лепе му душе, на скоро се ипак покаже осмех на лицу му, и несгашна чеда благог расположења његовог лепршају се по висини, да и нас разведре, да и нас уведу у расположење његове душе. А то смешкање свагда је пријатно, никад осорао. Змајев хумор је свестран, светски, никад увредљив и заједљив. Кад хоће да жигоше, који је заслужио, напушта га онда и хумор и праведан и оправдан гњев излије му се на таквог. Он онда не зна зашалу; јер му није до шале. Божанствен је то дар — најбољи што га човек собом на свет може донети. И тај му је остао веран свагда; остао му још много и много година! Од „Првих покушаја", па све до данашњег дана вије се кроз целу поезију његову хумористичка му жица; од „Месечара" па ево све до „Стармалог" није се ни уморио а камо ли да је икад и усахиуо чудновати и чаролијски извор милог хумора његовог; у раној младости његовој па ево све и сад, кад му се већ иње спушта на главу, остао је и у животу, у обичноме саобраштају, мио и досетљив, пун шале и благе ћуди. Па тај човек, па тај песник да није наш, нас свију, од детета па до старца, од девојчице па до седе старице? Па тај човек, тај песник да нам није дубоко урезан у срцима као анђео, који, кад се појави, тек само добра чини? Па тај човек, тај песник — да, он је и човек и песник у најлепшем, најузвишенијем и најплеменитијем смислу тих речи ! Он је наш, да, он је наш, јер сви осећамо а и знамо врло добро, да смо сви његови, као год што му је срце његово и као год што је његова та божанствена искра генија * Кад бисмо ипак хтели да хумор Змај-Јована Јовановића доведемо у неки шаблон, можемо чинити тек тако, да га поделимо на два правца: у хумор за децу и у хумор за људе. Али су та два правца тако испрекрштана — та хумор се не да шаблонизирати — да су му песме за

децу такве, да их само с насладом могу читати и људи а песме за људе могу већином разумети и деца. Па у том баш и лежи карактеристика хумора, што је свеопшти. Иронију, сатиру и сличне огранке хумора не може сваки разумети, ни старији а камо ли и дете; али хумор, чист, прави хумор, разумлзив је за сваког и —■ одмах ту да кажемо — баш тај чисти, ведри хумор, без отрова ироније и жауке сатире, главна и карактеристичка је црта свију песама његових у тој струци. Али се у поезији његовој показује још једна врста хумора а то је хумор бола, који још већма и жнвље истиче горчину његовог осећања — као оно кад се очајник у преголемом болу свом засмеје, Ах, ужасан је тај смеј! Душу заталаса а срце леди; — па ипак је смеј. . . . * Као мото овом чланку могла би се посгавити песма „На гробу хафисовом". Кратка је, пуна је садржаја и свршује се досетком. Накуц'о се чаша, напев'о песама, Напио се раја са медних усана, Где је наш'о сласти, ту јој није прашт'о Сад гори л' му душа — барем зиаде за што. Није ди то хумор, који се и преко паклених мука лако вине — а шта га се тиче шта ће даље бити! Ту песму нека читају сухопарне мргоде, па се морају насмешити, те ће тако проживети бар један мио тренутак. Па није ли здрав и умиљати хумор то, кад своју песму „У сватовима" овако свршује: „Сад медљану дај ракију" Младенци доиеше „Добру срећу!" свати пију, Пију па се смеше. Колико неизмерних, милокрвних мисли не леже у последњем реду! Та лежи у њему све — све, и опет, шга је песник рекао! „Пију па се смеше". Тако мало, тако незнатно — а свет се отвара пред очима читаочевим, и то мио свет, пун чаролије и слатке наде, какав само створити уме прави, ведри хумор, који не дира и који сваком уста на смеј наводи а младенцима по највише, дакле баш онима, на чији се рачун песник малко прошалио. Па како ли каже у песми „Кад се сетим" : Па кад пођем, ја посрнем Од љубави — и од вина. и у „ђулићу" XXXI. Црне очи — а и вино црно Није чудо, ако сам посрно !