Stražilovo

1155

СТРАЖИЛОВО. БР. 37.

1156

пријатеља своме зету, а остали су — као и од пре — одлазили у грков дућан, да чују, шта има ново, и да прорешетају онога, ко им на дохват дође. Само се поп Илија чинио невешт свему томе, што се у његовој нарохији збива. Он је добио у учитељу поуздана подрумара, па шта га се тиче што се грк Спира једи и тужи, како деца у школи ништа не уче. Али на један пут удари гром у Т . . . . Баш кад је Јефта шесту школску годину одпочео, добије од проте налог, по коме се он премешта у И., худо сеоце некво, а на његово место долази нов препаранд један, Гавра Чупић. Јефта отрчи с тим налогом најпре тасту своме, Неци кројачу, а одавде обојица попу Илији, па ту дај, моли и преклињи, да попа изради код проте, да се Јефта не мора селити. Поп Илија слегне само рамени. — Не знам — рече —, хоће ли се моћи што помоћи. — Та ја ћу однети господину* проти лепу јабуку — обећава Неца кројач —, а и вама мора бити; само гледајте, господине. — Ја ћу покушаги; али најбоље би било, да вас двојица одете проти. Неца послуша поп-Илију, па сутра дан хајд' у К. Што јест — јест: прота их је примио љубазно, ама од свога ни за десет дуката да одустане ! — Не може то бити, — вели прота Неци да твој зет буде на тако доброј штацији, а није свршио све, што треба; а онога, свршеног препаранда, да пошљем у И. — Хе — кад не може бити, не може. И Неца и Јефта приклоне главу судбини, па спремај се за сеобу. Кокуруз још није ни обран, а нови учитељ већ у Т . . . . Јефта скупи још оно мало заосталога бира, па се срдачно опрости од попе и од Јакше Мишљеновића, — ил видети кад Т. ил никада. Та И . . . . је чак на другом крају протопопијата. Од Т. има дан хода донде, а то је, тако рећи, преко света. Грк Спира је све ово са неком осветом пратио; а кад се дознало, да је нови учитељ син протине сестре, што је удата тамо негде у Банату чак, — онда се грк већ није могао задржати, да се не измири са својим суседом, Нецом кројачем. — Јесам ја теби казао толико пута, да је тај поп слаба узданица твоја. Ето ти сад.

— Хе, шта ћеш, брате, кад је прота тако наредио ? —- Шта ћеш? А је ли право, да се креће учитељ, ни крив, ни дужан, са свога места ? Јел сва општина, била задовољна са твојим зетом? Па зар ти мислиш, да је то било без поповога знања? Хе-хе, мој Нецо! . . . Неци се почињу нове мисли заметати у глави. — Само ти то кажем, да сам ја на твоме месту, мој зет се неби селио из Т., па макар ја морао ићи и самом владици! Неци се допадне та мисао. — Па онда, каквог добра видимо ми од тога нашег попа? — настави грк Спира. — Колико недеља прође код нас у години без службе божије? Та он је више код проте и бог те пита, где, него у своме селу. Па зар ти мислиш, да би га олако прошло, кад би владика чуо за то? Мој комшија, само да сам ја с тобом! Ал тако треба вама свима, који се поводите за попом. Бар да вам прота свима премесги све зетове У И ! — Ех, та немој ти опет тако диванити, комшија. — А зар се и с вама може још паметно диванити ? На страну и ово и оно, — ал грк је завртио мозак Неци кројачу. Није њему било, да брани правду, него, да завади људе са попом, па тако да се освети овоме. А са Нецом је могао то лако, јер овога је болело, што му је зет премештен онамо, где ће се моћи сит — нагладовати. Код новога учитеља иде са свим другачије у школи. Ту се набављају књиге и још вас дан које шта, чега за Јефтино доба није било. Деца напредују у учењу, — ал то нико не примећује, па ни сам грк Спира, тај најмудрији човек у селу. Он се и не обзире на оно, што сад у школи бива, а од пре је ва век о школи говорио. Сад, кад дођу људи у дућан, он ће први започети о попу, па то све до разласка траје тако, да учитељ никад не може ни да дође на ред. И то није чинио узалуд, јер ће Арса Шалајићев рећи једном: — Та шта то вреди увек говорити! Треба, да се сложимо сви, па да га тужимо. Ено, кад су б—ци тужили пре две године свога попа, онда им је писао тужбу онај стари натарош из В. па ће и нама написати, а ми ћемо пометати крстове. — Ех, сад ћемо ми тражити чак натароша из В . . .! — обрецне се грк Спира, а као да