Stražilovo

1255

Г 2*5(3

дотле нас је Софија непрестано корела, што јој не хтесмо веровати. „Но, имам ли право", заврши најпосле. „Наравно", рече једна из друштва, „сад знамо, да њено право презиме није Рајиер, и да је од племићке породице. А то је свакако више, него што смо знале до сад. А теби ако је због увреде, коју смо ти нанеле нашим неповерењем, стало до сатисфакције, тражи је, ми ћемо те задовољити". „Наравно", настави Даринка, „на пример нек свака од нас место ње научи по један предмет од оних, што су на реду за понедељак. Но јеси ли задовољпа?" Рече окренув се Софији. „А, шала на страну, упамтите да вам баш нећу са свим опростити. Него ви ћете мн ону песму о „Јани" певати све дотле, док год јеја не научим." „Е, ал питање је, имаш ли ти дара за певање, или по Маричиној теорији, јеси ли ти „ретке главе?" Приметиће једна из друнггва. „Та маните се тога", рекох им, „боље да се договоримо, шта да чинимо са марамом. Дал' да је предамо гђи Изабели, ил да је оставимо где је и била." Разговарајући о том, сложисмо се најпосле у том последњем. и то до те крајности, да јој чак ве признамо ни да смо је имале у рукама. Ја узмем мараму, савијем је, и спустим је нуз клупу где је и била. Још нисам ни села, кад Софија рече: „Ево је!" — и ми угледасмо гђу Изабелу. Стаде пред нас. „Опростите", започе немачки — била је Немица — „опростите, што вас узнемирујем, ал чини ми се, да сам мало час овде заборавила моју мараму." Док се ми дигосмо, па почесмо бајаги тражити мараму, као да смо тог тренутка први пут чуле за њу, прелетало је преко лика гђе Изабеле неко задовољно смешење. Ил можда се то нама учинило. „Доиста је овде", настави наша загонетна појава показав руком место, где је марама лежала. Ја се сагнем, дохватим мараму, и још јој нисам честито ни пружила, а она већ је била У њеној руци. „Хвала, дете моје", рече, пошто је метнула мараму у џеп. „Није ли, можда, по вољи, госпођо, да оста-

нете мало у нашем друштву?" — усудим се ја рећи. ,,А шта ће вам у друштву баба. Та ја бих само кварила склад вашег младог друштва!" ,,Боже сачувај," прихватиће Софија, „ми би се баш радовале, кад би нам хтели поклонити ту срећу, да код нас останете. И тако сте увек сами." ,,Па то је судбина свију старих жена, а то је и најприродније," рече она. ,,3а старе жене су књиге понајзгодније друштво, јер оне стрпељиво сносе бапске ћуди. На тако јс и код мене." „Мени се чини, госпођо," рекох ја, ,,да се на вас неби могао с правом применути назив баба." ,,Како не, дете моје," рече, и ми први пут видесмо, да се опа осмехну. ,,3ар вам моја седа коса не пружа довољно доказа за то." Настави она, па пређе својом лепом руком преко густе седе косе, којој смо се ми тако дивиле. ,,Ал има елучајева усљед којих се може рано да оседи," приметиће Софија, а није јој ни на крај памети, да је та примедба неумесна. „Има их дакако" одговори госпођа Изабела, и тог тренутка нестаде смешења на њеном лицу, а мени се учини, као да јој је глава лако клонула на груди. ,,Дај да идем," настави она, ,,чини ми се да је захладило. Извините што сам вас узнемирила." Заврши, поклони нам се ћутећи, па оде, а ми гледасмо за њом док год је не изгубисмо из вида. „Чудновата жена, врло чудновата, шта би јој било, да је мало остала код нас," рече Софија. ,,Па да нам је приповедала свој живот," дода Даринка. „Та мани се тих твојих приметаба," рећи ће једна из друштва. А јесте ли ви приметиле, како се она на мах сневеселила, кад се повела реч о седој коси. Нема сумње, њен живот мора да је какав занимљив роман, и ако нам бог и сви свеци буду у помоћи, ми ћемо га и дознати." „Колико је она овде у кући?" Упита Дара. „Неких шест месеци." Одговори Софија. „Но, ако ми сваких шест месеци оволико дознамо, колко смо сад дознале, онда ћемо како се мени свиди и ми оседити чекајући на свршетак њене биографије." ,.Боже мој, Даро, зар не знаш, да је сваки почетак тежак," приметиће једна из друштва.