Stražilovo

ОТРАЖИЛО

УРЕђУЈЕ МИЛАН ОАВИћ.

БРОЈ 41.

У НОВОМ САДУ 10. О I? Т О Б Р А 1885.

ГОД. I.

ПОСЛЕДЊИ гост.

Поноћ је одавно прошла.' У крчми никога нема Осим крчмара старог, што сањив, крај топлог плама, Претура дебелу књигу. На нољу мртвило влада, И ситна кишида сипи и густа царује тама. У том се куцање зачу. У крчму уиђе нагло Чудноват некакав гост; усне му грозно се смеше; Из празних шупљина очних студена пустош се шири; У руци држаше косу. То самрт ледена беше. Крчмар је дремао мирно, држећи дебелу књигу, Еад самрт тихо му приђе и стаде над њиме, Па онда узеде перо с крчмарског, прљавог стола, И својом мртвачком руком записа сопствено име И затим у буџак оде. Из танке полутаме Страшно се кезила отуд .. . Ветар је са влажном руком Тресао прозоре мутне и тешка растова врата, Звиждећи кроз празну крчму суморним и страшним звуком.

Војислав.

УСПОМЕНА-

ПРИПОВЕТКА ИЗ ЖИВОТА. НАПИСАЛА МИЛЕВА СИМИЈ1А. (Наставак.)

21. маја славила је Софијина газдарица свој рођен-дан, и позове нас — Софијине другарице на вечеру. Осим нас позвала је и све укућане, па наравно и госпођу Изабелу, ма да смо ми напред знале да она неће доћи. Али како ли се зачудисмо кад нам пред саму вечеру домаћица рече, да је госпођа Изабела примила њен позив, и да ће доћи. Нестрпељиво смо чекале њен долазак. Ал кад прође и пола девет, а она још не дође, изгубисмо сву наду. Таман домаћица хтеде отићи, да види шта је са њоме, кад неко куцне на врата, и на наше „слободно" указа се она. Све се дигосмо, да се с њоме поздравимо,

а она се са свима руковала, и свакој од нас умела је по нешто лепо да каже. Седнемо за вечеру. А она? Ни дај боже она жена, какву смо је знале од пре. Као да се препородила. Не да је пристајала уз сваки наш разговор, већ је живо и сама млого штошта започињала. Кад год је она говорила, била је у соби така тишина, да се — што-но веле — могло чути кад муха пролети. Ми смо у њу гледале не тренимице, да нам се не би омакао ни један израз на њеном лицу. А тако је лепо умела да говори, да би је ми и гладне слушале. За њу би се баш могло рећи: кад говори као да јој мед с уста тече. И нехотице је запитах, да л' је кад певала.