Stražilovo

1308

„Ви ми се увек допадате." беше мој одговор. „Да, да," насмеши се али не рече даље ништа, само ме је хитро погледала при том. „Ноћас сам вас, госиођице, чекао," рекох после мале почивке, „да вам се захвалим на уживању; али вас нисам чуо доћи." Нагла румен прелети на моје речи њено лице, за тим слеже раменима и рече: „Па то можете и сад, ако већ нисте преспавали ваше одушевљење." „Како да сам га пресвавао, кад још и сад дрхће сваки живац у мени." Она ме погледи још једаред, тако, дами је сва крв појурила у главу, за тим рече .лагано: „Данас, после десет сати у вече, куцните полако на моја врата; чекаћу вас, да ми се захвалите." После тих речи саже главу, погледи ме још једаред и нагло се сиђе низ басамке. Гледао сам за њом, док сам је могао видети; за тим одем и ја из куће.... Нраво да ти кажем, нисам био са свим на чисто, шта је хтела тиме рећи. Осећао сам неиска зану радост али и неки бол, који нисам разумео.. Ах, на скоро ћу га разумети! Толико ти само умем рећи, да сам је за иста љубио и да сам о њојзи мислио као о неком вишем створењу, које ми је иза детињских снова мојих заостало још у памети. Хм! Обмана је и једно и друго. Нит има виших, потпунијих створова од нас, нит их је икад било. Бајке оне о анђелима долазе ми сад као бапске приче, којима се деца уљуљушкају у сан. Којешта! Али слушај даље. Кад је дворник угасио жишке по кући, и кад сам се уверио да ме нико неће чути, докрадем се до њених врата и полако закуцнем на њих. Нисам чекао дуго а врата се отворе и одмах се затворе. чим сам ушао. Нисам видео ништа, али сам осетио малу, меку руку у својој, која ме је повела за собом. Мало за тим а друга се врата отворе и ја се нађем у једва осветљеној соби. Погледим ко ме је водио: била је она сама у лакој, домаћој хаљини. „ И сад чекам ваш говор," рече ђаволасто и седе на диван а мене понуди да седнем у наслоњачу. „Говор?" запитам је зачуђено. „Зар сте очекивали говор?" „Па да. Кад хоћете да ми се захвалите ваљда ћете то чинити у лепо сложеној беседи." „На то нисам имао времена." „А да шта сте радили све до сад?" „Мислио сам о — вама." „0 мени! Е, па то је лепо." „Зар сам могао онда мислити на речи, кад сте ми ви лебдили пред очима? Ах, госпођице, да сте

само на тренутак мислили о мени, био бих најсретнији човек на свету." „А зар ово, што сте сад овде, није вам довољан доказ, да сам на вас мислила и дуже од једног тренутка?" При тим речима погледала ме је тако, да сам изгубио и оно мало свести, што ми је заостало после првих речи њених. „Захвалаост, госпођице, ви хоћете захвалност! Та зар вам није довољно, кад ме видите пред вама очараног, занешеног. Та моја искрена љубав нек вам је израз најдубље захвалности моје ..." „А шта тражите од мене?" „Ништа, ништа друго, до искре праве љубави!" „Ви тражите много од мене а не питате, да ли сам у стању и ја љубити." Погледим је изненаћено, али одмах за тим манем главом, као да нисам хтео разумети последње речи њене. „Не, не," рече живо, „ја не говорим у шали." „Ви, такав анђео, који је створио бог у иајбољем расположењу свом, па да . . ." Она се горко насмеши. „А зар нисте никад чули о анђелима, који су пали ?" запита ме тако тихо, да сам јој речи једва чуо. „То не може бити," порицао сам живо, „та из таквих очију се блаженство само ишчитати даје. Не, не, то не може бити ... Па све и да је, моја чиста, моја бескрајна љубав. . . али не, то не може бити!!" „Не може? Али ако би ипак могуће било!" „Е, онда љубите другог!" „Никог. Погледајте ме! Било је некад време, кад сам љубила и ја. То је прошло . .. манимо га се. Да знате само мали део живота мог, можда ме не бисте више ии погледали. Или, да вас је судба раније упознала са мном — не поричем, да бих вас могла љубити. Али овако . . . не." Ја сам клонуо пред њом. Осећање, неко свето осећање обхрвало ме је свог. Нисам био у стању да проговорим реч. „А ја те тако љубим!" једва сам изустио. „Па ко нам брани љубав," рече тихо и саже се на мене, „али љубав у мом смислу. Ја не тражим од тебе ништа, па на послетку ни верност, ни љубав шта више. Али не тражи ни ти од мене твоју љубав. Грозна бујица живота мог почупалаје свако узвишено осећање у мени — ја не могу љубити тако, као што ти захтеваш. Ја тражим забаве, ја хоћу да се разонодим; е, за то сам те и позвала к себи. Многи, који ме знају, били би најсретнији људи, да могу тако бити преда мном, као што си сад ти. Али ја не марим те луткове — доста сам