Stražilovo

1287

ОТРАЖИЛОВО. БР. 41.

1288

која је послом изашла у кухињу, седе наша загонетна домаћица у неку већ овешталу наслоњачу, завали своју лепу седу главу на наслон столице, мало зажмури, и док смо је ми гледале нетренимице, започе овако: „Отац ми је био Немац и последњи огранак једне племићке породице. А мати — мати ми је била Талијанка, која је, пре но што ће се удати за мога оца, напустила неку малу помодну трговину. Из тога ће вам бити јасно, да је била кћи обичних сиромашних грађана. Да је члановима наше породице, са којима смо се рођакали тек онако из далека — јер блиска рода нисмо имали — био тај избор мога оца противан, не треба готово ни да кажем. Ал пошто је он онда, кад се женио, већ у велико био ослобођен туторских окова, доста имућан, а сувише самовољан а да би се хтео подврћи туђим саветима, ожени се по срцу, и веле, да се никад није покајао. Само што је за мало био срећан — јер је на пет година после женидбе умрво, оставив за собом младу жену и двоје деце, мене и млађега ми брата. По последњој вољи његовој био нам је старатељ један његов пријатељ. Еада ми је било десет година, послали су ме у један од најбољих завода у Љ. Сећам се, да ми је с почетка било врло тешко, док се нисам одвикла од материна мажења. А особито сам тужила за братом, кога сам ванредно волела. Често сам се завукла у какав кут и плакала, што мој брат самује, јер га нема ко забављати — тада још није ишао у школу — а моје веселе другарице, које су већ дуже време биле у заводу, страшљиво су пролазиле крај мене, чудећи се, да ме њихове игре не одушевљавају, и да је мени милија самоћа, него њихово весело друштво. Касније је дакако ишло боље. Особито онда, када ми је мати на моја тужна писма одговарала, да ако будем туговала нећу у науци ништа напредовати и да ће онда наши рођаци, који су и тако силом тражили мене на њој, њу кривити за то, што нас није умела васпитати онако, као што приличи члановима тако отмене нородице. Упела сам се из све снаге, да се о испитима покажем што боље. Још у напред закључише, да ћу ту у заводу остати пег година и да за све то време нећу одлазити кући. До год сам била у заводу, долазила ми је мати сваке године да ме обиђе и надгледи. Кад-кад са старатељем а кад-кад са мојим братом. Тако прођоше четир године. У заводу сам се била већ тако навик;а, да ми је било готово тешко, кад сам по-

мишљала на тренутак, у коме би се морала растати са својим другарицама. Било је једног дана, када сам опет очекивала матер, ал у место ње, дође старатељ сам и рече, да ми је мати нешто слабуњава, те је с тога морала у овај мах остаги код куће, ал да ће ми одмах доћ , чим мало ојача. Старатељ оде, а на мене наиђе нека чама, и једва сам чекала, да добијем гласа о материном здрављу. Ал прође две, па и три недеље, а гласа никако. То ме је врло узнемирило, јер сам се бринула двојако. Прво за то, што сам се бојала, да ми је мати можда опасно оболела, а друго, што крај таке бриге нисам могла учити, а испит је био на врати. Једно после подне седила сам у соби са својим другарицама, радећи неки поклон за материн имен-дан, када ме зовне управитељка нашег завода и рече ми, да јој је мој старатељ јавио, да ће сутра доћи, јер има нека посла у нашем месту. Неописаним нестрплењем чекала сам сутрашњи дан. „Знаш ли зашто сам дошао?" рече ми мој старатељ, када сам се сутра дан са њиме поздравила и села уз њега, па не чекајући никакве примедбе од моје стране, дода: „Дошао сам, да те водим кући." „А мати?.." било ја све, што сам умела рећи у тај мах, а осетила сам, како ми крв јурну у главу „Матери је боље, не брини се", тешио ме је он, „ал ми смо тако свршили, да сад дођеш кући, јер мати вели, сад ће морати Емил од куће, а она тек не може остати без икога. Спреми се дакле, па ћемо сутра ићи." — Мене као да је гром поразио. „Сутра", рекох, да се једва чуло. „Па зар ја нећу полагати испит? Шта ли ће о мени мислити очеви рођаци?" додам мало смелије, а у тај мах сам видила сва немила лица мојих мрских тетака. „Лако ћемо с њима, то је моја брига", рече он и поглади ме по коси. Та нису ни они више тако сгроги." — Ал нећу вам ваздан говорити о том", рече приповедачица, одмахнув руком, „доста да сам се ја тешким срцем растала из завода и сутра дан зором седила сам уз мога старатеља у коли, која су нас возила кући. Од Л. до нашег места путује се на добри коњи цео дан, те тако је било већ близу осам сахата, када смо стигли дома. На путу ми се није десило нишга занимљивога; шта више, било ми је досадно седити цео дан уз стара човека, ма да се он старао, да ми прекрати време. Чини ми се, да сам у један мах и задремала. Једва сам чекала да угледам наше место. Кад кола стадоше пред нашу кућу, осећала сам се врло