Stražilovo

1337

1338

Обазримо се мало на нознато у нас: „девовање царовање." То „царовање" (или „царевање") не сме се узети баш овлаш. Свака је мати рада, да јој ћерка што боље, лакше, угодније поживи, док је у ње, док је у дому. Али та љубав мајчина не треба да се упути овако: Устај, ћерко, сунце у велико одскочило! Све ти је, душо. готово, да се обучеш, да доручкујеш; да се шећеш и идеш у посете; да дођеш на ручак, мало свираш, гледаш кроз прозор и у том прошао — дан! Шта је урадила: ништа. ТПта је научила — нишга. Шта је штетовала силесију. Него то деиовање бих ја овако схватио: Устај, ћерко, зора свиће! За час ће дан дојездити; а чим сунце провири кроз прозор, треба да је све по кући у реду. Особито се гледа на то, где је баш девојка у кући. Помози и припази, како се ради то и то из јутра; нађи се око домаћих радова женских пре нодне, око радова, што ће ти по истини бити од вајде, кад их научиш и узазнаш. Пису на одмет ни посете. Негуј вољно и темељно које може •— свирку; читање колико више можеш: код обра-

ОЦЕНЕ И ПОДВАЛА. Комедија у пет чинова а девет слика, написао Милован Ћ. ГлишнИ. У Београду 1885. Кад сам прошле године на позив књижевног одбора „Матице Српске" поднео своје мњење о Глишићевој „Подвали", рекао сам ово: „Подвала" никако није оно, за што се издаје. Она хоће да је драмско дело; али само спољашност њена носи на себи тип драмског дела: поделу у чинове и слике, разговоре, сценерије и позорницу. Унутрашњост њена, битност, далеко је од драмског дела, јер радње и концентрације нема, бар је све то тако мало, да се чудим, да драматург београдског позоришта није научио што год од оних силних драма, што је читао и гледао. Особе у „Подвали", као Вуле Пупавац, приватни адвокат Неша, сељак Живан, помоћник Петко, удовица Нера — све су то врло. врло лепи типови, с особитом пажњом и конзеквенцијом израђени а у епизодама класично истакнути, тако, да мало знам у нас дела, у којима су типови и карактери тако марљиво, доследно, пластички и верно израђени, као споменути у „Подвали". Са насладом сам читао дело, али као — приповетку и једино, што ме

зоване женске треба да је све то у ваљаном одношају и рад и вредноћа и умешност и знање и онхођење, а у свему темељитост са другим женским врлинама. Тешко је саставити све то, али „девовање царовање" не треба да прође тек на празно, него снажна воља и истрајност нека царују у те красне дане за све те лепе услове изображене женске! Него збиља! Видили смо, како швигарице па и „велике" девојке „негују" дружевност и заједничко образовање, па сад само у две у три, да не сметнемо с ума старије мало, удате. (Многе се и онако воле бројати у омладину.) Оне се већ бољеивише друже. То се не може порећи. Ваве се више математиком, па повесницом и ако не српском, али бар светском. Тако ћете видети и чути, где се препиру око Виљема Тела, иа око Геслера, Фирста Валтера; па око некаквих краљева и краљица. Што се тиче математике чини ми се, да им рачуни зло испадају, али шта оне маре; то осећају кућегазде. Повесница им се опет запекла око то неколико слика. . . . То су две три. (СвршиКе се.)

ПРИКАЗИ. је нодсетило на драму, то је живахна радња при крају, где је групирање вешто и удесно, где се ситуација расметли и у један мах све реши. Али осим наведених особа и остале су марљиво израђене, и ја разумем ефект те комедије са београдске позорнице; јер осим тих сретних типова, провејава здрав хумор цело дело. Где које, ососито сувремене, изреке морају навести на смех, та већ појаве морају утицати на добро расположење публике; али сумњам, да је та иста публика прошла кроз катарзу — јер ове има и у комедији — кад је радња сведена на минимум а заплет опет тако ништав. да и није могао нроизвести живљу радњу. Међу тим се пак интрига често изгуби у споредним епизодама, да је публика мора заборавити и сети је се тек онда кад је таман о њојзи реч. Та комедија Глишићева стоји према правој драми тако исто, као што стоје његове приповетке према нриновеци и иовели у опште. И ту, и тамо показује нам се само сликање типова и ситуација а лакомост и грабљивост једини су покретачи свем делању. Нравог психолошког разиитка видимо само у две особе, у Живана, који се (ваљда) опаметио, и у Неше, који' је од лакрдијаша постао нитков. Иначе су све особе такве, какве су биле у почетку