Stražilovo

1319

ОТРАЖИЛОВО. БР. 42.

1320

„Молим" рече Хенрик шалећи се даље, „нек се уз оно прибележи још иово: Тог истог дана почела се Изабела бавити неким тајнама." Па пошто је ишчекивао док су се неки на ово одсмејали, а неки опет по где пгго приметили, поче ме даље задиркивати. ,,Реди ми молим те, зашто би ти да баш само госпођици Ели о томе говориш, та ево ти моје каваљерске речи, од мепе не би нико могао ништа дознати, јер као што видиш, моја оба лакта су читава." Рече, и поче се поново смејати. „Ал сад нека је доста" одговорим му мало срдито, па како је Ела устала од гласовира, а на њено место села Албертина и почела свирати неку, громопуцателну полку уз коју су неки почели играти, узмем ја Елу под руку, одведем је у један кут, седнем са њоме на један мали диван, и ту смо се ваздан разговарале. „Па де да чујем какав је то важан посао, о коме ти водиш толику бригу," рече она између осталога. „Е чуј, ал да никоме ниси рекла ни речице." „Но?" л ,Ја морам да мислим о томе како је већ време, да се ја удам. Ујак хоће тако." Ела прсну у смеј. „Ти си право дете." Рече ми најзад. „Е је-л' да је то смешно, рекох јој јер нисам разумела њен смеј, и сама сам се исто тако смејала, кад ми је ујак први пут то споменуо. Ал он вели, да сам ја већ одрасла девојка, и да ми већ ваља мислити о удаји." „Зар ти је тај савет дао сам г. Н. ?" Запита она зачуђено. „Он, он, па шта ме тако гледаш? Тек нећеш мислити, да се то мени тек само онако прохтело. Да је на моју вољу, ја се још не би удала. 0 томе можеш бити уверена." „Па ко те гони да се удајеш?" „0 боже, не рекох ли ти. Ујак. „А има ли он већ и младожењу за тебе?" „Гле, збиља, то сам заборавила да га питам. Ал не мој се смејати, рекох јој, а није ми ни на крај памети, да се она смеје мени, тиме ми нећеш ништа користити. Смејала сам се и ја у први мах, ал веруј да ми сад то изгледа и сувише озбиљно. Јели, наставим улагујући се око ње, ти ћеш ми помоћи да нађем младожењу ?" „Од свег срца. Рече она, па и том приликом једва се уздржа од смеја. Ал сад, кад знаш

да ћу ти бити на помоћи, мани се бриге, буди опет она стара Изабеш, па хајде да певаш." Петнајстогодишњој девојчици врло је лако разагнати са чела облаке. У веселом друштву сам ја већ за неколико тренутака заборавила на своју бригу, и да ме Хенрик по кад-и-кад није у шали задиркивао, тешко да би ми тога вечера и пали на ум озбиљни тренутци, коЈе сам мало час преживила. * * * Госпођа Изабела извади из џепа мараму, пређе њоме дваред три преко чела, па онда настави: „И опет вели, прође година дана. За то време било се у нашој кући по нешто изменило. Тако је н. пр. Хенрик положио испит, и почео као лечник практиковати у нашем месгу. Сад је у нашој кући бивало још веселије, јер готово није било дана, кад Хенрик не би довео собом по два три друга на ручак ил вечеру. Били су то све врло ваљани људи из најбољих кућа. Када смо опет једног вечера били у друштву запитаће ме Ела: „Како ти се допада Александар В?- 4 „Као сваки други ваљан младић." „Знаш ли да сам нешто мислила о њему?" „На пример?" „Да ти га препоручим за младоженју." „Ти си заборавила, рекох јој смешећи се, да се навршила година дана од оног нашег разговора. Не смећи с ума да сам ја сад годину дана старија, као ни то, да самјазаову годину дана ирилично научила, како се озбиљно мисли." „На ја се сад не шалим Ја те најозбиљније питам да ли се теби Александар В. допада?" „Не допада ми се толико, да би се могла за њега удати." „А да се теби можда не допада ко други?" Запита она, а ја не могу ништа да одговорим, већ само осећам како ми крвјурнуслепим очима. „Знаш ли ти да ћутати значи то исто, што и признати ?" „Не могу ти сада још ништа рећи, одговорим јој збуњено. Ни сама нисам на чисто. Ал деси ли се што, ти ћеш бити прва која ће о томе дознати." „А дакле збиља има нешто у ствари." „Немој ме сада ништа више питати." Молила сам ја. „Само ми још ово реци: Дал' је тај овде у друштву?"