Stražilovo

1321

СТРАЖИЛОВО. БР. 42.

1322

„Јесте." Рекох ја па готово сам се сама зачудила, што сам тако нагло побегла од ње. Изашла сам из собе, прошла сам кроз ходник, стрчала сам низ степене, па сам ишла све даље, и зауставила сам се тек онда, кад сам опазила да ме је гвоздена баштенска ограда спречила у даљем ходу. Ухватила сам се за њу обим рукама. Гвоздене шипке на њој годиле су ми —- на њима сам хладила своје зажарене образе. Није ми у тај мах пало на ум да није у реду, што сама стојим у ноћи — ја сам заборавила где сам. Не знам колико сам ту стојала, кад уједаред осетим да ми је неко заклонио очи. У неописаном страху цикнем из свег гласа. Ал руке што ми држаху очи не одпуштају се, а ја чујем где неко шапће: „Погодите ко је?" „Тешко и јесте погодити, рекох ја и упела сам се да се што зловољнија покажем. Пуштај ме Хенриче, није лепо што си ме тако ноплашио." „А зашто би баш морао бити само Хенрик?" Чујем ја где неко рече, а осетим да сам ослобођена. Осврнем се, пред-а-мном је сгојао Макс Р. Не знам шта ме је већма збунило и изне надило, што сам место Хенрика видила њега, ил што сам тек сад знала где сам „Извините" муцала сам, „ја сам доиста мислила да је Хенрик." „Најбрже сте се сетили њега." „Па да, јер — јер он је за таке лакрдије увек готов." „Ја доиста треба да се извиним, што сам се и ја усудио лакрдисаги, ал да сам знао да ћете се тако поплашити, не би то учинио. У осталом готов сам да примим казну " „0 томе ћемо се тек горе разговарати, попретим му ја прстом, казна вас неће мимоићи. Ал хајдмо горе бојим се тражиће нас наши." „Зар вам се овде не допада?" „Како не, гле како је лепа месечина." Рекох, а осећам како сам поцрвенила, јер ми се учинило да је и он опазио, е сам ја тек у тај мах видила да је над нама месец. „Ал реците ми, додам пагло неби ли како год прекрила своју забуну, од куд ме ви нађосте?" „Смотрио сам вас како нагло изађосте из

собе, па сам похитао за вама, јер — јер ми се уч^нило да вам можда треба чаша воде, па сам хтео да вам будем на услузи." Рече он доста збуњено па ућута, а како и ја у тај мах нисам била говорљива, стојали смо обоје неко време као неми. Па готово сам се тргла, кад је изнад нас зашуштало лишће на дрвећу, што се било прегло преко ограде. „Ја нећу више овде да останем, молим вас одведите ме горе." Он ми понуди своју руку, и ми смо ишли једно уз друго све до салона, у коме смо оставили друштво, а нисмо проговорили ни речи. Чим сам ступила у салон, паде ми поглед на Елу, која је седила баш некако према вратима. Кад нас је угледала где заједно уђосмо, осмехну се на мене некако враголасто, и попрети ми прстом. У тај мах зовну неко Макса, а ја остав сама упутим се Ели. „Шта значи то твоје смешење?" Ословим је. ,,Шта значи то, што си ти у један мах несгала, па се сада враћаш с' Максом?" ,,То значи да смо се заједно нашли; па кад је тако, тек ваљда нећу од њега бегати.' ,,То нисам ни ја мислила, шта више ја бих се радовала, кад би ти могла признати да ти је његово друштво пријатноЛ ,,Како ти то мислиш?" ,,Оћеш ли да будем сасвим искрена?" ,,Онако као увек." ,,А.л онда мораш пристати да наставимо наш разговор, који си ти мало пре прекинула." „Добро." ,Дуј дакле: кад сам те питала како ти се допада Александар В. нисам питала тек само онако да се нешто каже. То је имало нека значаја." „Значаја, а каква?" „Ходи" рече она, узе ме под руку и одведе ме мало на страну, „гледај да дођеш сутра на неколико тренутака мени; ал ако је могуће сасвим сама. Па онда ћемо се разговарати. А сад треба да забављамо друштво. Јер тек нећеш хтети да се коме замеримо." Када су се тог вечера наши гости разилазили, застала је Ела некако на послетку, а ја јој шанух на ухо: „Доћи ћу зацело."

(Наставиће се.)