Stražilovo

1359

СТРАЖИЛОВО. БР. 43.

1360

ИЗ РУСКЕ Ш л А в т Ј||Жозната је ствар, да је руски роман од 1840-тих година па овамо, извојевао се ■ би готово нуву хегемонију у европској белетристици. Преставници тог романа удивљавају европејце својом оригиналношћу, вештином и дубином мисли. Руски роман је за савремеиу Европу читав нов, недавно нађен свет, који има сву лепоту новине и неочекивања Ни о једном од савремених списатеља није било толико написано у последње доба, колико о Тургењеву. Француски критичари још и данас пробају своје силе на том књижевнику и изучавају га као какав стари споменик. Силом те критичарске, утркмице Тургењев је постављен на недомашну висину, о њему говоре, као што је Хајне некад говорио о Шилеру. Тургењев је и у нас врло срећан, све што је писао — Срби готово имају у преводу. На овоме месту ја ћу да проговорим неколико речи о другом романисти руском, ако не већем, оно бар једнаком Тургењсву, еаиме о грофу Лаву Толстоју. Некако у једно време, или скоро у једно време, на пољу руског романа, јављају се и Тургењев и Толстој, Гончарев и Писемски и мало доцније Достојевски. Правац, којим су пошли они у роману, обележава се тиме, што сумира живот, ствара не анализу животних појава, него њихову синтезу. Руски роман није бледа фотографија живота, без боје и тонова, као што ћете наћи у француских реалиста — него продукт живота. Он је у једно исто доба и Рус и космополита, роман и руски и опште човечији. Он нам ствара, саздаје типове, што носе на себи опредељени, органично-цели печат извесне народности и расе и по томе цели склоп душевног живота — с једне стране, с друге пак ствара типове с карактером, не националним но општим, с карактером целога реда животних појава. Руски роман је тако и анализа и синтеза руског ашвота, но у већини случајева синтеза превлађује. И ово ће бити један узрок, да у руском роману у извесном степену избија на површину филозофски печат и друштвени карактер типа. Код сваког преставника новог ромаеа тај се карактер огледа — више илп мање, завпси наравно од њихове индивидуалности и особине дара. Под оваким условима дакле, постао је нови руски роман, и кад то знамо неће нам бити

) Л 0 Т 0 Ј, тешко нојмити ону сумњу, којом је руска критака предусрела Емила Золу, и сву школу француских натуралиста. „Француски нагурализам, вели г. А. Чујко, за Французе је нојава нова и симпатична појава, која доста обећава, али за нас Русе, она нити је нова ви оригинална,јер све ово, што је у тој свој школи здравог и темељног, плодовитог у будућности — руски је роман то већ давно посгигао; нагурализам копира те исте слике, али често бледо, не бојадисано, са много мање вештине. Без страха велим, да је натурализам само продужење (и то не вазда срећно) онога правца, који се најлепше расцветао у руском ромаеу.*) Ја врло сумњам, да ће се наћи кога, да не поверује овим речима руског кригичара, кад, познавајући се са натуралистама, позна се још и баш са Лавом Толстојем. Лав Толстој, започео је своју литерарну каријеру год. 1852. кад му је било 26 година, служећи као артиљеријски официр на Кавказу. Њега је заинтересовао Кавказ, његова дивна природа и чудни, шарени источњачки обичаји. Нродуктом тога и био је његов „Наб&гв" (чета), као првенчад му, ваља напоменути: „Д&тствои" „Отрочество". Од романа „Рускаго пом4ш,ика" (спахије) изишао је одломак: „утро пом г Еш,ика", започета: „Кавкаскал пов-ћстт." није угледала света, осим једног дела: „Козаки." Године 1853. премести се с Кавказа у дунавску армију кнеза Горчакова, те је тако год. 1854. учествовао у бојевима. Одбрана Севастопоља је заатна за Русе у сваком погледу; у руској литератури има о њој тако много написано, да се једва даде обухватити. Но ту крваву драму није преставио нико, као Толстој у својим делима: „Севастополв вђ декабр^", „Севастошш. вт. маФ" и „Севастополв вђ авгусгб." Ево једне сцене његове: Приближилисте се старом, мршавом матросу без ноге. Он вас гледа добродушно, чисто вас зове, да дођете ближе. — Где си рањен ? питате ви страшљиво с тога, што се бојите, да не увредите увежење муци и страдању оних, који их преносе. — У ногу, видиш, одговара ти он. — Јеси ли давно рањен ? — Па подавно, стајао на шавцу, таман хте*) „Нов-в" 1885. Томг II. №. 7.