Stražilovo

1361

СТРАЖИЛОВО. БР. 48.

1362

дох, да опалим топ, док одонуд граната, обрнем се — а мени нема ноге. — Зар те није боледо? — Па није, прича вам он, испочетка мало, као да су ме полили врућим чајем, а после нишга. — Зар ништа? — Ништа, прва је ствар не мислити, кад немислим, бола нема, боли само онда кад станем мислити. У то време долази женска, повезана црном марамом, умеша се у ваш разговор и прича вам, како је матрос страдао, износи вам сав његов ужасни положај, прича, како је рекао да ставу с носилима одма, кад су га носили у болницу, па хтео да иде опет на шанац, да учи младе солдате, кад већ он сам не може радити. Док вам то женска прича, матрос се окрепуо на другу сграну, његове очи гору чудном неком ватром. — То ми је, видиш ли, домаћица, вели вам он јаким гласом, као да ће рећи: „већ опрости, сам знаш, глупаве су жене, не могу оне никад паметно говорити." Ви почињете разумеваги заштитнике Севастопоља: вама се готово чини, да сте криви пред њим, хтели би сте, да му кажете много, да му изразите своје учешће и дивљење, но ви не налазите доста речи, незадовољавате се онима, које вам долазе у главу, и ви се уклањате пред том немом, несазнатељном величином и тврдоћом духа, том стидљивошћу пред сопственим достојанством. Даље су дела грофа Толстоја: „Рубка л$еа" (сечење шуме) „Алвбертг", „ Љоцернг", „Семеиное счаспе"*), „Поликушка", за овима његов знаменити роман: „Анна Коренинна" и „Воина и мир", та несравњена књига над књигама, то што ће вам сваки Рус с поносомрећи: „Величаишее изг произведенш челов']зческаго ума и фантазш." Ето, то су главнија дела Лава Толстоја, дела која показују, како је растао тај гигантски ум почињући с „Наб^гом" и кулминирајући у „Воина и мирЂ." Дати општу карактеристику Толстоја, ствар је врло мучна већ по томе, што се с песником ваља познати у оригиналу, сваки превод ма колико да је добро савесно рађен, одузеће боју песничке мисли, изнаказити или са свим утући форму, и порушити музикалност речи, а ми пак Срби немамо његово ништа ни у преводу. осим *) У врло рђавом с.рпском преводу иод навивом: „Сре1>а у браку".

јединог „семеинаго счастјл", на коме је горња истина показала сву своју суровост. За то ћу изнети само најкрупније црте његова талента, које упадају у очи. Толстој је не толико истраживалац типова, цртач карактера, колико строги анализатор различних психичних момената у љуцком развијћу. Он дубоко загледа у тајну душину и то са таком оригиналношћу, да нам се чини ексцентричним, парадоксалним; он не иде обичним путем, утапканом стазом у вештини, него открива самосвојну, нову област вештачког анализа. Осим дара, он влада огромним, систематски добивеним теоријским знањем, и по томе је мало налик белетристичарима, који се не могу растати са старим рутинама и старим начелима. Као вештак он најпре створи оику исгине, истина коју он посматра, рефлектира се у фантазији и тај рефлекс пренаша он у своје дело, у продукт свога ума Вештачку исгину он потпунце погоди, јер вештак не слика право с природе, или из живота него посредно, створи најпре слику њихову, а у томе се и састоји процес вештачког творива, и разлика међу истином у вештини и истином у сгварности. Његов створ је вазда у граннцама, у оквиру строге мисли, која се не распростире на нејасне фигуре или се одаје болешљивом заносу. Њему је главно живот и људи, он љуби тај живот и те људе са свом страшћу правог вештака; његов створ је не теоретичан процес, него живот онакав, какав се рефлектира у његовој мисли. Он је психолог у правом, у најстрожијем смислу ге речи. То је његова особита својипа и карактеристика; овом особином оставља он далеко за собом све своје садругове од Гогоља до Тургењева и Достојевског. Као психолог заинтересован је развитком страсти или чуства; следећи за борбом два или неколико психичних процеса, често ће заборавити, да је вештак, да је његова задаћа, да саздаје живе фигуре, док међутим, као вештак никад не заборавља, да је психолог. С тога се не може рећи, да његова лица освајају својом рељефношћу, као што су н. пр. неке фигуре Достојевскога. Толстојеве фигуре, да се тако изјасним, окружене су лаком маглом, цртежи нису довољно осветљени. Но зато, како је јасно, како подробпо изражен сав психични свет! Читалац ће, слободно могу рећи из сопственог искуства, заједно с тим фигурама да преживи сву драму или комедију њихове душе у свима подробностима и ситницама, у свима изгибима чуства, у свој сложености процеса.