Stražilovo

1429

ОТРАЖИЛОВО. БР. 45.

1430

место на Јордану, где се Христос крстио, брдо ис кушења, Мртво море, гроб Аврамов, бунар Јаковов и т. д. И индијским сликама доноси ваздан дивних еценерија тропске природе, разне грађевине индијске и портрета. Плод тог индијског путовања су и две велике слике: „БудуЛи цар " и „Енглези савлађују устанак индијски." У првој слици нредставља дочек принца Уељског у Џезпору. Уз огромну пратњу улази принц на слону у варош. Слика је огромне димензије, слон принчев и најближа околина су у природној величини представљени. Сама слика готово умори посматрача својим шаренилом. Црвена и бела боја претерећене златом сачињавају главну боју, па и сами домови са бизарном њиховом орнаментиком обојени су ружичасто. Не могу а да овде не споменем једну маленкост, но која је веома карактеристична по самог вештака, и по његоиу верност у иредстављању. Сликар није могао да наслика слику биз прашине, јер где је толико људи зацело мора прашине бити. С тога је цела слика увијена у ирашину: прве најпредње особе и животиње су чисте а остале што даље све мутније, па чак и високо на плаветнилу небесном, виде се млазеии ускомешаног праха. Ово споменусмо навлаш, што до сада видесмо да у већини слика тога нема. Ми виђасмо читаве атаке коњичке — без прашине. Сама слика производи ефект својим шаренилом и величином фигура. Много значајнија је друга слика „Енглези угушују индијски устанак", јер и нехотице сакрива у себи огромну тенденцију — борбу против смртне казни. Она је наставак оне борбе, коју је Верешчагин заподео у својим сликама из руско-турског рата. Дочим је у ратним сликама, представљао борбу државе против државе, представља у овој слици и у њеном пандану „Казна рускихзавереника", као што и сам вели, борбу државе против појединаца. Нико неће и не може, заборавити утисак ове две слике. Он је речитији приговор иротив смртне казни, но сви правнички разлози. Слика „Енглези савлађују индијски устанак износи нам дуг ред топова, и пред сваким топом, а везаног за њега, по једног Инда у дугој белој кошуљи. Мало даље од топова, упоредо са њима, стоји уређена војска, код сваког топа стоји потребна прислуга. Тобџија држи запаљен фитиљ на ваљци и само чека заповест да запали барут и да се изврши — „људска правда." На све стране света разнеће ђуле та дрска телеса, што хтедоше слободу,

хтедоше да су људи . . . а не знадоше јадници: „да сву слободу за се треба цар." Особито дивна је слика Инда на првом тону. Сед старац дуге беле браде обучен у бело рубље, леђима иаслоњен на уста топовске цеви. Очи подигао небу па нола очајно, пола одважно, чека последњи час, а отворена уста му канда чате последњу молитву. На томе старцу је особито дивна белина рубља Онде где се рубље унило уз тело чисто је бело, а где нема тога, жућкасто-бело, провидно. Цела се сцена дешава на дивном ведром тропском дану. Прве особе су готово у ириродној величини. Сасвим нротивна сценерија је у другој слици „ Казна руских завереника". Мрачно зимско јутро, цело небо засгрто облацима а ваздух поплављен крупним снегом, који покрива све и земљу и гледаоце. У даљини, тек што се виде кроз снег, стоје уздигнута пет вешала. На двема већ висе две тавне масе, а три су празна чекају жртве „реда и поретка." Око вешала се збио ужи круг гледалаца, виши официри и „лојална" лица, а између њих и остале гомиле, која је у округ стала около губилишта. чувају празан простор војници. У дну слике виде се неколици фабрички димњаци, из којих дим правце иде небу. Особито живо је представљена гомила гледалаца „незваничних", што су сасвим спреда у слици, леђима окренути посматрачу. Сва лица су упрта на стратиште и изражују особиту пажњу. Сваки лик има други положај. Особито су карактеристични ликови једног попа, жене до њега, по свој прилици његове поше и једног сељака. Поп флегматично гледа, поша преплашено радознало а сељак обучен у кожух, уздигао се на прсте, извио се само да што боље види вршење правде. Баш изгледа као да у тај пар мисли: „А што су се бунили" . . . „Ах да ми је бар комад тога ужета, веле, да допоси срећу" . . . А оне жртве, што их сада високо у ваздуху завејава ветар — нринеле су живот на жртву — баш зато што мислише њему да помогну. Тим сликама, вели Верешчагин, хтео је да покаже, да и на том мрачном пољу људске проналазиље има напретка, јер енглески начин убијања је зацело најсавршенији. Хтео је да изнесе и најгори начин смртне казни „раснињање", но није могао слику да доврши. Нема сумње да је у тој слици хтео да представи расппуће Христово. Па ту мисао нас наводи то, што је Верешчагин овом нриликом први нут изложио и неколико слика, којима је предмет узет из живота Христова. Слике су са схватања сликарева веома интересантпе, тако да се морам мало дуже забавити на њима.