Stražilovo

1427

СТРАЖИЛОВО. БР. 45.

1428

јом у дивне вртове, где те суерета на сваком кораку друго биље и растиње, махом таково што расте далеко на југу. Ваздух је испуњен мелем-мирисом од различног цвећа и дрвећа, да га се не можеш доста да науживаш, а са висова ти се отвара иа све стране неонисано лепа панорама.особито на само језеро, које и дело може да се прегледа. Чиннло ми се, да би тако могао стајати читав дан, наслађавајући се у красотама тог земаљског раја. Шта су бурне радости и уживања, што их налазимо у средини човечанског друштва, према дражима божанске природе! Сретан, пресретапје свак, који зна да осећа њене лепоте.

ИЗЛОЖБА СЛИКА ВЕР Баш сада се навршило 4 год , како је Верешчагин први пут изложио своје слике у Бечу. Последица те изложбе је била огромна. Као на какво чудо, врвео је свет на изложбу и као скамењен посматрао читаве сахате онај живи истински живот, и полазећи кући, још би бацио последњи поглед, примио последњи утисак, да га никад више не заборави. Пакон 4 год., ево Верешчагина опет у Бечу, уљегао у своје старо гњездо, сам својим радовима запремио читаве просторије дома за вештине. И ако му овогодишња изложба не достиже садржином елика ирошлу. ипак свет врви као и пре да види те живе слике, и сада као и пре, стоје „сгручњаци" пред чудним сликама, тог „необичног човека," грискајући усне, на се боре сами собом камо и како да га класифицирају — јер не могу да га сместе ни у једну школу досадању. Као и пре једни га кују у звезде, назнвају га првим сликарем овога века; а други, ма да му признају, да га у цртању и употреби боја нико не надмашује — одричу му ипак карактер нравог вештака, јер нигде не пази на захтеве естетике, на правила еликарска, цео рад му је концентрисан ли на верно репродуцирање живота, пигде ни најмање идеалисања. — То ее најбоље види у томе, што још ни једном не покуша своју кичицу о „голо женско тело." А познато је да ко не признаје, да је вештина сама себи цељ, да подражавање природе није њен задатак, но на против „идеалисање" т. ј. „савршеније" предсгављање живота — тај нема права, да се назове вештак. Иа опет, опет... Сваки и „стручњак" и „нестручњак" и нехотице приклања главу, пред ра-

Међутим се приближило вече, када се пароброд из Бела)а враћа натраг у Комо. Лађа је иресецала као огледало глатку површину језерску а главице оближњих брда се зажариле од иоеледњих зрака еунца, које се праштало еа старим светом, да светли у далеким крајевима повога света. Беше већ ноћ кад сам стигао натраг у Милано. Ту вечерајући у красној „галерији Биторо Емануеле", узкивао сам на ново у мислима лепоте комског језера, па и сада још уживам, након толико година, кад год помислим на њ. Др. Ђ. Дсра.

ИНАГИНОВИХ У БЕЧУ, дом тог „необичног дара" и читаве сахате као очаран разгледа изложеио благо. * * * Овом приликом излоашо је Верешчагин 85 које великих које малих слика, осим тога ваздан цртежа, од нрвих својих почетничких радова, на нетроградској академији за вештине, до последњих својих скица, бачених тек онако олако на артију. Баш ти цртежи, што ноказују радника у „неглижеу", збунили еу потпуно „стручњаке" и „критике". Најпростија екица, тек само неколико потеза, па тако оштро и верно означен нредмет. Из тих цртежа, који уједно представљају и цело развиће вештаково, види се, како вешто и верно уме да схвати и репродуцира све појаве. Тако верно „као што рече неки критик" као фотографски апарат. Но та његова особина још се боље опажа у бојадисаним сликама. Никада, ни у једном случају није у неприлици, како да представи ову или ону боју у природи. Ко је видео његово излажење и залажење сунца на Хималаји са целом оном дугом боја; ко је видео белину његова снега и мрамора; ко је видео вечерње руменило, плаветнило његова неба и т. д. само тај може да добије појма, докле је заиста напредовала еликарска вештина и колико се ириближила иетини природе. Но да пређем на слике саме. Овогодишња изложба је већим делом плод путовања по источној Индији и Иалестини. Све што је значајније, све је сликар прибележио или оловком или бојом. У Палестини је обишао сва она места, која се спомињу у старом и новом завету и насликао их но природи. Ту је гроб Христов,