Stražilovo

1433

СТРАЖИЛОВО. ВР. 45.

1434

Остале слике представљају већином разне грађевине индијске и палестинске. Осим грдне научне вредности, што их имају са своје истинитости, многе су међу њима прави урнек вештине сликарске. Неке су међу њима тако израђене, да им, по признању стручпих критичара, нема пара до данас. На првом месту стоји неоспорно „ Зид Соломонов". Зид је остатак из времена давидових и соломонових,подигнут је из великих мраморних плоча. Камење изветрило, окрунило се овде онде, а из пукотина му поизницало џбуневље и травље. На подножју му стоји и клечи народ израјиљски и плаче за некадањом славом евојом. Речима се не да описати она природност и лепота, којом је кичица вештакова подражавала природу у строју и боји. Као друго ремек дело колористике је „ Велика Мошеја у фитеиор Сикри." На релативно маленој слици изнео је сликар унутарњост мошеје, са таком прецизношћу њене орнаментике и њеног шаренила, да посматрачу стане памет пред таком техником. На слици „ Каиија ала-уд-дине у старом Делхи" износи нам високи свод над неком капијом. Цела је зграда од црвеног мрамора, а пред њом стоје слуге, држећи оседлане коње и чекају своје господаре. Особито дивно су израђени на овој слици коњи са њиховим богатим шареним серсамима а и људски типови. Особито је лепа и слика „Прозор на гробу Селима Чисти ." Цела је слика израђена белим бојама; под белом настрешницом седе неколици људи у белим хаљинама. Но особито дивно је израђена она фина оријентална орнаметика, перспектива је тако коректна, сен и збиља тако пластични, да човек за часак мора да посумња, еда ли не гледа пред собом заистинску зграду. * Пеоспорно најлепше слике су сценерије из индијске природе. Три слике представљају „ Излазак сунца на Хималаји" свака у другом фазису. Она љубичаста пара у долини, и ружичасто плаво просијавање голе стене кроз њу, бели лаки облаци, овде онде позлаћени првом зраком сунчевом, високо над облацима леднаци Евереста већ у в^лико осветљени сунцем, а над њима загасито плаво небо. Пије могуће описати све ниансе боја, но човек само осећа да је леио, сувише леио. Исто тако су лепе слике где предсгавља Таџ са разних страна. Таџ је најлепгаа грађевина индијска. Сазидана од белог мрамора, иекићена је од доле до горе орнаментима од драгог камена, зидали су је 17 год. 20.000 људи, бесплатно, а стала је опет зато 100 милиона франака. „ Таџ вечером са баштенске стране" тако је мила слика да се чо-

век тешко раставља од ње. У дну слике се подигао белн Таџ, беле мраморне степенице му купају се у језеру. Нлаво ведро небо одсјајива се у језеру а на мириој површини језера се огледа потпуна чиста слика Таџа. Око језера чак до Таџа пружила се башта, пуна густог угасито зеленог дрвља и шипражја, овде онде изатканог шареним цвећем. Човек за часак помисли да заиста види слику из „Хиљаду и једне ноћи." Исто је тако лепа слика п Таџ са реке" на којој чисто игра слика Таџова у таласићима речним. Међу портретима, у којима је Верешчагин у опште велики вештак, има неколико, који се потпунце могу мерити са чувеним „старцем" и „бабом" Денеровим — у бечком Белведеру,и по финоћи израде чак до најмањих ситница и но верности и живости. Наиме то вааш за портрета двојице старих Чивута и једног руског пустињака. Остали портрети представљају разне тинове народне из Индије и Палестине, и имају велике етнографске вредности, Јога ми ваља да споменем две сличице, последње одјеке из руско-турског рата: „Предстраже на Балкану " и „На мужевљем гробу на Шиици." 0сим оне необичне лепоте у представи снега, која је само Верешчагиновој кичици својствена, ова друга сличица привлачи посматрача са своје садржине пуне осећаја. Пред снежном хумком пободен дрвен крст, и пред њиме стоји отмена женска склопљених руку и погнуте главе, мало даље од ње ливрејисан слуга — а около њих сами гробови покривени снегом. У мало не заборавих, да споменем велику слику „Кремљ са реке." Осим што нам пружа прилике да позпамо шаренила кубета московских, ова слика баш иије особита. Особито је перспектива не коректна. * * * Ево нас где нрођосмо изложбу. Приказасмо је јадно речима, јер ако игде важи реч, да се слике морају видети, то она важи за Верегачагина. Но ми мислимо, да смо ипак то требали да учинимо, ма и у овој непопутној форми, с тога, гато је Верешчагин сликар необичан, сликар самосвојна нова правца; — што је Словен. Самосвојан изгледа његов правац само ономе, ко није дубље познат са идејама и животом онога народа, из кога је Верешчагин поникао. Ко се пак иоле бавио са животом огромног руског народа, видеће, да слике Верешчагинове не провејава ништа друго но дух руског народа; оне су производ самог руског живота; деца оних истих идеја, којих и рад< ви Тургењева, Успенског и Толстоја.