Stražilovo

1421

1422

тости могу виле само пријатељице бити; никад Милош не долази с њима у сукоб, као што често долази Марко. Маркова безобзирност и не допушта, да му заповеда онај, који није јачи од њега; код Милоша нема о том ни спомена. Његова каваљерска нарав утиче и на саме виле тако, да га оне радо примају у друштво као свога — упливисање праве племенитости и на виша створења. Народ, имајући Милоша тако пред душевним очима својим, није могао а да му не досуди уједно и улогу најмилијег светитеља свог, светог ђурђа. И Милош се бори с аждајом, па. је и надвлада, да богме помоћу посестриме своје, из облака ви те. Како је тим делом учинио Милош добра свим шумским становницима, показује свршетак песме: Све на гори тице запјеваше: „Бог ти дао, војвода Милоше! Јуначки ти спомен остануо, Међу браћом, славном Србадијом. Тебе Србн вазда спомињали, Док је жарког сунца и мјесеца." Ту Милоша виле дочекаше, Јуначкијем даром дароваше, У бијело лице пољубише. Кад је пак Милош избавио посестриму своју, вилу Иконију, и кад га је мајка њена запитала: „чиме би ја тебе даровала?" рече Милош: „0 помајко, нагоркињо вило! Ја би данас јунак најволио, Да се славим и да се спомиаем, Е кад мепи до невоље дође, Да се мени у невољи нађеш! Зар је могао Милош што друго и зажелити? Он не тражи блага ни господства, већ тражи славе, а знајући, да је ипак смртан човек, тражи још, да му се вила у невољи нађе. Племенито срце његово хоће само идеалне награде. * Да богме, да је таквога јунака морао озарити и благи одсјај женске лепоте. Милош је у неком смислу и љубавник. Већ га виле заволеше, и не знајући да им је по млеку брат, јер је на њих утицала лепота појаве његове и јуначко му 8ауо1г-у1уге. Оне одмах сазнаше, да је ванреднијег соја, та из ока му не севаше дивља ћуд и пусго делибашење, већ благи поглед и узвишен, племенити сјај.

Кад је пак „однио кошију" и дошао до кочија: Он одјаха својега Ждралина, Па погледа у златне кочије, Ал' у њима лијепа ђевојка, У крилу јој хиљаду дукати. Он улази цури у кочије, Пољуби је и два и три иута. Милош је држао, да има права, да девојку пољуби, јер ју је добио на „кошији" за жену. Да није тога, Милош, у узвишеном појму свом о девојаштву, не би никад учинио то. А девојка у кочијама као да се није баш одупирала, гледајући краснога јунака! Та и он, као сваки племенити јунак, који није дворски чанколиз, поштује жене и девојке, те се чисто већма стиди њих, него оне њега — та Милош није швалер. Што се пак није свидио сестри Леке капетана, узрок је томе превелика претензија девојчина — та њој се није свидио ни Марко, ни Реља. Али се Милош зато допао бољој девојци, питомој ћерци цара Лазара. Е ту је народ некако уступио женској половини својој право, да награди и увенча идеалног јунака свог. И народ је каваљер; он зна, да ако женски део његов не одаје поштовање и приврженост јунаку, онда то и није заслужио у потпуној мери. Млада Јелисавка долази Милошу у одају; Милош се поплашио од дворских дошаптача а девојка му вели, шта се боји, та она би га почастила, да је он дошао њојзи . . . Безазлено је то признање своје љубави к Милошу. А народ, како ли је на послетку могао увенчати свог идеалног љубимца, нето тиме, што га је поставио за царевог зета. Царство је било свагда у народу узвишенији појам, и кад је Милошу у својим песмама, том најдражијем благу нашем, дао кћер свога цара за жену, мислио је, да га је тиме најлепше даровао; Милошу, сиромаху Милошу, невластелину Милошу, који само своја узвишена својства доноси у мираз. •Зар није то кулминација народног идеалисања? Па и уметничко песништво наше дало је у сличном правцу свога израза. Осаивачи наше драмске књижевности, Јован С. Поповић и др. Јован Суботић, идеалисали су тог јунака у својим трагедијама. Интересантна појава Милошева припада трагедији тако исто, као и епу; — Марко Краљевић остаје само епски јунак. Милан Савић.