Stražilovo

СТРАЖИЛОВО

тампе врхове големих брегова, иа кад плану румени зраци, као дробии алемови, ио грудима подмлађеие ирироде? Е, тако је планула жива искра из сјајних очију лепе Драгојле, кад је ногледала на раскомадане груди јуиака срнских, како се купају у врелој крви по тужпоме разбојишту. »Еј, Косово, јади наши тешки !« оте се из меких груди тежак уздисај, а Косово као да је одјекнуло својим тужним, ледеиим гласом: проклет да је, ко се не освети!... Коњ је јурио кроз мрачну поноћ, као што јури црна мисао кроза главу мркога Азијата. Ни један педаљ земл^е не остаде недотакнут крвавим његовим копитама. Ни овде није... шапутало је девојче гледајући беле кости раскомаданих нрсију. Коњ је тужно махао главом, као да је разумео бол у грудима несретног девојчета. На небу се навукоше још црњи облаци, а ситне капљице вреле дажде умиваху рањене груди витезова на самрти. »Воде, селе, воде« !... зајеца наблизу болан глас рањеника једног, »само једпу капљу хладне воде да оквасим окореле усне.« Коњ застаде, захрза весело неколико пута, а затим подиже своју поноситу главу, као да хтеде рећи: Он је, зар га не познајеш? Девојче поскочи на ноге лагане, као оно лака срна кад поскочи на глас ловчевога хитца; приђе брзо рањенику, па подигнув му дугу, свиону косу са бледог чела, цикну: — Драгомире, јеси ли ти? Рањеник подиже своје упале очи па укочетшм погледима стане гледати лепоту девојку. —■ Драгојла, драго моје, јеси ли ти? — Ја сам, ја сам, твоја вереница, мо.је живо радовање! Зајеца девојче, квасећи врелим сузама крваве груди свог рањеног сокола. Кроз пусто Косово тихо се зачу тужан уздах, тако тужап, као оно звоно кад огласи самртника. —• Умрећу ти, душо, ал' немој плакати! Та гледај само, кудгод се окренеш, свуда је крв, а та крвца вапије за осветом! Не плач', драга, сузама ћеш само удвојити болове у рањеним грудима . . . Ох, ала је то жалосно гробље, ала су тужне те скрхане кости, што леа?,е разба.цане по Косову, као опо задњи остатци од раскомадане лађе бродарице. — Не, ти нећеш умрети! цикпу девојче, па својим меким ручицама здера са себе танку

хаљипу, те њоме обмота рањене груди бледога драгана. Еј, Косово, Косово, како си пусто и жалосно! На твојим хладним грудима леже хиљадама јуначких соколова, што падоше за крст часни и слободу златну. Сваки листак зелене траве натопљен је руменом крвљу, свака стоиа земље посејана је лешевима јуначких ђетића . . . И умукоше гусле јаворове, и покидаше се танке струне, и пропишташе деца у кол>евци. Свуда јаук и писка сиротиње раје! . . . II. „Ој Ситницо, бурна реко, Крвави ти ситни вали, Те преврћу соколове, На Косову што су пали"!... Тако је јекнуо жалостан глас на обали крваве Ситнице. А она? ћути! Само покаткад што зажубори својим тајанственим жубором: к р в а в а с а м о д ј у н а ч к е к р в и, па опет занеми, заћути, као оно што занеми последњи одјек детињега гласа на гробу милог храниоца... Ситница је крвава. Њени лагани вали заиљускују стрмне обале, те сваким пљуском остављају густе млазеве јуначке крви, на зеленој маховини, која се румени као небо о тихоме сутону . . . Све је то покрхано, све је раздробљено! Што год је могло под мач османски доћи, пало је, а што је остало, јадно је и жалосно, јер нема отаџбине, нема слободе! Видов-дане, видов-дане, не видео бог дао никада овакве јаде, као што их гледаш сада на Косову! Милош је пао, пао Лазар, пао Милан и Иван, пао стари Јуже са својих девет соколова, пао је цвет српских витезова на крваву разбојишту; пала је слава и величииа српска; све паде, све пропаде са невере Вранковића Вука. Проклет да је, ко земљу издаје! Ситница као да је нарасла од толике крви; као да снажно нродире, да прилије своје дубоко корито, те да поплави широко Косово, као што је Турчин иоплавио дивлшм хордама народ сриски; ма опета не могаше, не имађаше те џиновске моћи, као што је тада беше у последоваоца вере Мухамедове, верног вршиоца пророковог Алкурана . . . Зора је ... На обали румене Ситнице седи дивна девојка, лепа ћерка војводе Дмитрића. На кри-