Stražilovo

ОТРАЖИЛОВО

и пет редова нота ирегледе се наједанпут без ио муке, тако је чисто и јасно шрађено, и таква израда ипак не мора бити иревећ скупа, кад овако дедо, које обухвата без насловие стране читавих 8 сграна велике четвртине штампаних нота са текстом, стаје само 75 пов. С тога с правом можемо очекивати

и од натпих књижара издавача, да нам у будуће не продају за скупље новде онако траљаву спољну израду у музикалијама, као што је то до сада обичај био. Дело ће наћи одзива код наших певачких друштава, и желимо, да и идућа издања ове врсте у започетом правцу угледају света. д. Јорговнћ.

ТУђИН 0 МИТРОНОШИ ПЕСНИЕУ ЊЕГОШУ.

Немачки иаучењак Лудвик, Август Франкл, који је лично пријатељевао с нашим Вуком и преводио народне наше песме и чију најновију расправу о српском гуслару доносимо у данашњем листу под рубриком „Књижевие новости" па петом месту, написао је још године 1853. у Гуцковљевим „ХМегћаИипвеи ап ћаизПсћеп Нег(1" под насловом „Ет Б1сћ1ег^иг81 и чланак један, у коме карактерише владику Његоша као владаоца и песника, и оцењује „Горски Вијенац" и •„Лажног цара Шћепана малог". Чланак је тај одиста занимљив те га с тога износимо читаоцима „Стражилова" у преводу. Франкл пи ше овако: Пре једно дванаест година састајали се Словени, што-живе у Вечу, сваки пут у месојеђе на сјајној игранци. Француским се иозивницама иозивало најотмеиије друШтво у престоници — Словени нису марили немачки језик, ма да су га разумевали мал те не сви, а словенским којим опет нису могли разашиљати позивнице, јер их у једном наречју н. пр. чешком, пољском, српском или руском не би сви били разумели; доцније су штампали позивнице у та четир главна наречја,. Свако се ту познало по свом језику а и по играма и ношњама својим. Долазио је на те игранке Милош Обреновић, стара јуначина, што је умео да „сатера Турке у буљуке", на грудих му четир звезде руског реда, све се сјају од тешког драгог камења, о врату му салик турскога султана, који је ценио јуначину, јер га се бојао. Русија се и Турска лепо помириле па се нашле заједно о врату и на грудих високога, темељнога пастира н ратника, што се дигао до књаза и. влада .ра а тада још само имао сјајна знамења књажевска а не више моћ те се канда није баш сасвим добро осећао у фином црном кусцу и жутим глатким рукавицама. Око Милоша се свагда нашла мала својевољачка свита; ту си сваки пут могао спазити изразиту седу главу, на њој црвен фес са ројтом илава ибришима, славпог скупљача народних јуначких песама, апостола књижевности свога рода: Вука

Стефановића Караџића и вити лик ћерке његове у дивну руву србијанском, баш неко дошао по њу, да је одведе у коло; као да је Девојана та и сама умилно-особен лик из бајки свога завичаја, загоркикиња вила песме народне. Сваке је годиие бивало све више, све дивиијих, све особенијих ликова на тим игранкама. Крај српскога се рува истицало у простоти својој красно руво Чеха сељанина, сина „неутралне земље Ханине", Словака дротара, Пољака племића. Вила је то игранка чувида, на којој су гости поскидали с лица образине. На вратих стала два грдна сережана у црвеним огртачима, сјајно наоружани до зуба. Око поноћи, после вечере, ишла је као нека литија по дворани. Напред сережани с пиштоЉима и пушкама и ханџарима; пушке оковане сребром и вилдишем, на сережанима црвено сјајно руво. За њима у хрватском оделу човек један завио у бео кумаш народне гајде, што све једно те једно гуде па онда зациче и завију а некако необично ћурликну. Гајде јављају, да се носи прасеће нечење, што у Србији не сме никад фалити; није исечено него се носи онако читаво на сребрној плитици, а окићено је зеленим гранчицама. Већина је гостију свечано пратила народно печење, поскакујући уз гајде, а стало се увек код стола, за којим би седио Милош Обреновић, јер је њему у част била та слава с прасетом. Тако иначе. На те вечери подсећам с тога, што сам рад приказати лик један, коме су ови ретци посвећени. Спазићемо ту човека, узвисио се као онај краљ у Јудеји, што је главом надвисивао свакога, кад би стао међ свој народ. Бујна се црна коса спустила низ плећа, из црне иуне браде извирује бело, дугуљасто, на јарменицама више пошироко лице. Погледаш ли га само овлаш, већ ти је у лицу томе изражена нека особита противност; у тој се противности огледа најунутарњије његово биће, јер две душе бораве у грудих тога. човека. Чело му је широко, у сву дуж се повлачи мрска као дубока каква