Stražilovo

СТРАЖИЛОВО

Д Е С И М И Р Овугде снег. Свуда снега а код дике нема, уздисаји моји га разнели, врели бише, иа га истонише. И з д а. л а с е. Девојане грудвају се снегом а мушкарци тоциљају брегом. Прођох туда па ме згоди груда. „Оклен грумен?" — Издала га румен, издаде га са њезина лика, јер ме згоди моја мила дика. Звоно на јутреље божитње. Да л' се сунце на истоку рађа, Те певају тице и славуји? А П 0 С Т 0 (ПЕТЕФИ.) У. Ш|Ја кули сат је лоноћ јавио, Ш?" Зимска је црна ноћ. Две тиранкиње зимских ноћи Владаху: Студен и помрчина. Свет лежи под покривалом; Ко би сад бога кушао Нод ведрим небом? Улице, куд се мало час Гомиле света гураху-тураху, Сад стоје пусте, као корито, Када у њему река усахне. По пустим улицама блуди 'Гек једна луда: Холуј. Вија се по тим улицама К'о да му ђаво јаше на леђих, Па га у ребра бије Пакленом мамузом; Сад је на крову горе Кроз оџак свирајући, Сад помахнита где на рогљу И дува, свира у ту глуву ноћ, А сада суне горе у облак И раздире га оштрим канџама, Да уплашене звезде задршћу. А кроз облаке, кроз парчад Провирује тек месец кад-и-кад К'о мртав човек на таласима, Сад опет од једаред

К Е. Ни се сунце иа истоку рађа, ни невају тице и славуји, већ се црква од свећа засјала а на торњу јасно звоно бруји: Бог се роди, да нас ослободи; да нас мири, да се слога шири; да се људи воле као браћа, да с' увреда опроштајем враћа. Свачем евоје. Нема зиме, док не паднеиње; ни пролећа, док сунце не сине, ни радости, док не делиш с киме. Мита Калић. л. Суну и дуну страхотно, Облаке стера све у гомилу, Те онда опет јурну на земљу К'о орао на плен. Дочепа један прозор са куће, Љуљну га и с ћерчивом истрже И кад се људи унутри Из сна дубоког тргоше, Он јурну даље, па се засмеја. Сав град је празан . . . Ко би лазио По овом чуду по пољу? Па ипак ипак, ено тамо гле, Је-л' лик то жив ил нека утвора? По ходу с' чини утвора; Овамо иде, види се већ: жена је, Ал' се у мраку не мож' познати Јел просјакиња, госпа ли? Чудно се осврће, шта вреба? Сад спази неке каруце где стоје, Крадљивачким се кроком примаче, — Кочијаш спава напред. Лагано врата отвори И — дај кради ваљда? Напротив, Унутра непгго метну, — затвори, И севну отуд као мисао. Кроз неко време Гле ено капија се отвори, Жена и муж изиђоше И седоше у оне каруце. Кочијаш иотера;