Stražilovo

125

СТРАЖИЛОВО

126

— Не да, рече Рајко одсудно, а прехитрена средства изазивају оиозицију,' као год што сте и ви опозиција. Би себи присвајате права као људи, и ми смо људи, те тако имамо и ми права. Ту може решити само сила. — Да, сила, одговори Јован замишљено. — Ја одобравам и друга средства, примети Живко, само нек воде к цељи. — У осталом, настави Рајко, жалост је то, што се напушта народност. — Народно.ст је случај, рећи ће Јован. — Али је ту, одговори Рајко. — Напослетку, рече Живко, народност је људска, власничка измишљотина и стоји у опреци са појмом човечанства. Она највећма и смета развитку социјализма. — Не могу сви људи бити једнаки, примети Рајко. Но ови говори неће доказати ништа. Видићемо у практичном животу.

— ЈГако је теби говорити, кад је огромна већина још уз тебе, рече Јован, а особито у нашем крају. Али треба започети, треба дати примера, па ће бити и последника. — Само да покушаји не испадну траљаво, примети Рајко. Видићемо, рече Јован. — А међутим ћемо ми ипак радити своје, дода Живко. — То јест, сваки своје, доврши Јован и погледи Живка. Тог се вечера другови раније разишли него обично. Живко је отиигао кући, Рајко у другу гостионицу, где ће наћи друштва, а Јован се упутио у шетњу. Био је необично узрујан; разговор са Живком јако га је узбудио те је тражио душевног мира. Једва око поноћи отитпао ,је у свој стан да легне. (Наставиће се.)

ие?

турн 0 МИТРОНОШИ ПЕСНИКУ ЊЕГОШУ,

(Наст У узаном једном сокачићу у Бечу, којим се из улице црвенога торња иде до лопчарског ногоступа, има лево стара кућа, у којој је некад живио Теофраст Парацелзус. Кад је тај гостијоничару у кући за стан и раиу више дана дао само један фениг а гостијоничар се љутит на-њ осекао, рекао му је златотворац мирно: „нољуби фениг!" Онај то и уради а фениг се претвори у златан новац. Од то се доба зове та кућа: „код пољубифенига". У тај узани а стрми сокачић воде у кућу са улице неколико степени кроз неугледна врата; са последњег степена има одмах десно опет врата па се човек одиста изненади, кад се наједаред нађе у пространој светло.ј црквици. У кубету су на отворено-златном лицу четири евангелисте а на дувару иреко од врата пуно има икона и златне китњарије. Над врати је горе у првом спрату кор са позлаћеном оградом. Као скупоценом драгом камену у неугледној љусци, тако се човек јасно и светињски изненади и обрадује лепоме храму светога ђурђа, што га подигоше православни Срби. Нема ту торња, нема звона, нема прочеља, да изда убаво то местанце, на коме се побожни Ришћани богу моле. Некад су у Аустрији само католици смели зидати цркве лицем на улицу те је отуд црквица православна била у закутку, право прибежиште за душу, која се хоће сасвим да опрости светског метежа и да прозбори коју са богсм својим.

авак.) Ја сам ево већ двадесет и пет година у Бечу, па нисам знао за ту црквицу; тек сам је сад тако рећи открио. Вођа ми је био овај штампани позив: „Свемогући је бог тако судио те је пречасни и светли господар књаз-владика црногорски Петар Петровић Његош 19. (31.) октобра 1851. после дужег боловања преминуо на Цетињу у 38. години свога живота. У име родбине нокојникове чини књаз Михајило Обреновић последњу ришћанску дужност спрам свог незаборављеног пријатеља те даје у недељу 11. (23.) новембра свечан парастос у покој души његовој. На тај се парастос позивају сви пријатељи и ноштовачи покојникови." Когод је дошао у цркву, сваком је црквењак дао запаљену воштаницу, те је тако сав скуп одавао пошту побожноме владици, мудроме владару, заноситоме песнику, с којим смо се познали на веселој оној игранци... Насред цркве су свештеници у црним одеждама, у којих је на грудих и на леђих био бео крст, појали опело славенски; за тим је изашао световњак један, али у руву свештеничком, стао пред столницу, нокривену црним сукном са белим крстовима, па изрекао беседу у славу покојнику... Његошева је породица дошла на владу крајем 17. века, кад је Данило Петровић Његош био изабран за митрополита. Зећани су пашу замолили, да им дође митрополит из Црне Роре, да им посвети