Stražilovo

103 ОТРАЖИЛОВО 104

г 4С

Др ЈОВАН СУБОТИћ. , еснаестога дана овога месеца разнео се на све стране Српства одмах Ј ЈУ Т РУ Цр™ глас, да је те ноћи око поноћи у Земуну душу испустио честити стари трудбеник Јован Оуботић, који је истрајним и неуморним радом својим за, пуних 50 година на књижевном и јавном пољу задужио народ српски на вечиту захва.лност и признање. Вриге је задала била безбројним пријатељима и поштовачима великога покојника љута бољетица, која га је пре месец дана срушила би.ла у постељу, а душом је одануло и обрадовало се било и старо и младо у Сриству, кад се љубљени и поштовани драги старина предигао био а из боље изнео био здравчитав стари онај бадри дух, који је толико дивнога и лепога умео да створи, који је очинским заузимањем бдио и са неса.домљивом снагом радио до последњег часа на срећи и бољитку народном. Но не потраја ето дуго радост, пе мога нас ето мимоићи онај удар, од којег смо са бо.ловнња милог старине с.треии.ди били, морадосмо ето изгубити дичнога Јована Суботића; не би инако, него се ето морадосмо за навек растати са светлим тим ликом, којем смо се са неоцешивих му врлина, са разборитости му беспримерне и јединственога ирегалагатва вазда дивили и клањали; морадосмо за навек збогом рећи узоритом лику том, који са заслуга му неумрлих убројасмо међу избранике љубимце народне, лику том, који нас је оживљавао а у просграноме делању и раду своме све до издисаја био и остао тако заданут жарком љубављу спрам свог рода, да може и најпознијим иараштајима нослужити као диван узор честитог и илеменитог родољубља. Треба ли рећи, ко је био Јован Оуботић ? Треба ли му набројити славна дела и велике заслуге? Треба ли изреком истаћи, да је свака фаза у развитку културног живота у овостраног Српства за последњих десетина година неразделно привезана за сјајно име Јована Оуботића? Треба ли по толики нут јога спомињати, што нам је његова мудра и обазрива мушка збиља и трудба створила, учврстила, очувала, осигурала и обезбедила? Не треба . . . није те нужде . . . ! Јована Оуботика одавна већ знаде свако, ко ијоле само разбира за српску просвету; забележено је име то златни слови у читуљу-сиоменицу, у кој у се уводе исполински дуси и одабраници рода српскога. У тој ће читуљи на веке вскова записано остати то име а уз име и непремерена трудба и рад врснога носиоца тог имена, па кадгод род наш расклопи ту читуљу, с најусрднијом ће и најтоплијом благодарношћу сиоменути љубљенога Јована Оуботића и благосиљаће га благословом, који ће честитој души нокојниковој увећати сласти рајскога насеља и бити му најобилатија и најмилија награда за све огромне труде, нгто их је у племенитом самоирегоревању за род свој уложио. Нека је слава и хвала Јовану Оуботићу, догод је српског рода и колена! Олава му и хвала, док је света и века!

тша