Stražilovo

239

СТРАЖИЛОВО

240

се тгако, да прикаже тако знатно његово дело, као што је превод Гетеовог Фауста. А, можда ћу и згрешити, тек морам се исповедити: ово му је знатнијс дедо него и једно, што је досад урадио, јер овим се покушајем винуо Савић — изнад себе. Први пут изиђе „Фауст" (бар с првом чести) у српском руху, па једва да је тек по журналистичној дужности споменут у — библијографији. Има у ,нас дела, која се хвале и уздижу бар пре, него што угледају света, ако се и умукне о њима говорити, кад изађу из штампе и из књиговешчеве руке. Савићев „Фауст" није био ии те среће, јер није изишао трошком какве књижаре; а скромиост издавачева ето свети се и издавачу и преводиоцу. Савић је бар задужио и заслужио■ код многог и као референат „Матице Српске" и као писац; а име његово свикли смо, да готово понајчешће читамо под прилозима у овој рубрици наше периодичне литературе. Освртао сам се на све могуће стране, е да ли ће откуд загрмити гром или озарити дуга Савићевог „Фауста". Али „куд погледим, свуд је тама".. . Дошао сам био најпосле на ту мисао, да или преводиочеви „пријатељи" не смеју да реферишу о његовом преводу, што овај можда сасвим не ваља, или „непријатељи" зазиру, јер је можда сасвим добар. По мом мњењу пак не треба ни ови ни они да зазиру. И сад ми је јасно, шта је! — Немар! Да, немар, који се ухватио по нашој књижевности као вилина косица по детељини, па истискује старије стабљике, а млађима се не да иодићи; немар, ко.ји у првом пблету полије и најодушевљенију- младицу не хладном водом, (вода бар годи!), не ни врелом, да је само опари, него је захвати најљућим мразом, да се никад више пролећу не понада. А што не умори немар, покоси страначка иристрасност политичних журнала. Ко још и преброди Скилу и Харивду, ако ће у гору, мора с вуцима, ако ће у поље, — с Турцима. Ту, богме, нема берићета здравом књижевном развитку. Е, на докле тако? Недавно добијем писмо од једног врло доброг познаваоца наших књижевно-трговачких прилика. Допустићете, да такав човек може имати искуства. Између осталога, из чега сам и сам стекао више горког искуства, дознао сам још за једну врло врло онору истину. А, да је истина, уверио сам се у толико прилика, разбирајући, које по невољи које по доброј вољи, за многе у нас књижевне појаве. „Стање наше књижевности", вели исти, „јо1п је тако јадно, да нити злату не помаже најпријатељскија, нити ђубрету шкоди најоштрија критика."

Пуче ми пред очима. Иа одахнух! Наопако одахнух! Та, сад бар смем ја, кад је тако, и кад већ нико други неће, смем слободно рећи што не толико о Гетеовом, већ о Савићевом „Фаусту"! Њему, мислим, бар као издавачу, био му „нријатељ" иначе или „непријатељ", нити могу користити нити шкодити. А као преводиоцу-песнику бићу — искрен; шат ме то испомаже! Не аспирирам на дипломатску фотељу; дакле, не може ми нико искреност примити за зло. Што је увод ето дужи, него што ће бити сама „оцена" или боље „приказ" самог превода, то је за то, што је, мислим, баш ова прилика сасвим подашна, да се могу и оне неприлике напред речене и опет пропустити кроз шибе. Једно ме је још ипак пекло, да л' да се латим тог и онако неблагодарног посла; а то је: што је Милан Савић један од највреднијих сарадника око овог листа, те, ако се искажем повољно о цреводу, стрмекнуће ме, бојим се, опет когод у неки „\'егеш (1ег Ј;еЈ*еп8еШ&еп Ветеии(1егим§" као „лобцајхбрудера"; а ако се искажем неповољно, може ме већ и уредник одбити, да не изгуби можда свог сарадника. Обраћам се једино правди. „Правда твоја правда је на веки, и слово твоје истина!" У главном сам већ рекао свој суд, кад сам казао, да не зазиру ни иреводиочеви „пријатељи", јер превод није тако лош, да не би смели о њему коју рећи; ни „непријатељи", јер превод није ни тако добар, да не би имали и они чиме да се задовоље. Иревод је толико добар, колико преводилац зна немачки језик; а толико је лош, колико преводилац не зна — српски језик и колико није — дорастао Гетеу. Преводилац се, као што сам већ напред рекао, винуо овим покушајем изнад себе. Да преводилац зна немачки језик, показао је тим, што је верно превео „Фауста". Али тиме је уједно показао и то, да не зна српски језик, Не поричем, да не разуме Гетеовог „Фауста", боже сачувај; али ја сумњам, да би се и самом преводиоцу допао Савићев „Фауст", да није баш он сам Савић. Српски језик, као што га Савић нише у својим новелама, такођер доста рамље, али ипак подноси. Да Савић оваким језиком пише и своје новеле, којим је превео „Фауста", мање би подносио иуновелама; а за „Фауста" је недостојно рухо. Додуше, јесте језик у „Фаусту" тежак, песнички и философски; али нема тога ни у једном језику, што се у другом језику не би дало рећи. Не може л' се рећи једном згодном речи, опиши; опиши тако, да је истинито, али и леио, песнички и у твом језику. За то се захтева потпуно знање језика, на који превађаш. Један наш врстан научењак тврди, да нико