Stražilovo

225

СТРАЖИЛОВО

226

мела. Ах, како је то жалосно, што сам тако заостала! Емилија спусти главу и уздане. — Наше је васпитање сасвим погрешио, па и штетно, рече Јован, а то понајбоље осећа нараштај сам, чим дође до свести и чим осети, шта све не зна. За вас је и био велики скок, што сте одмах узел'и ту књигу, народну економију. Ево вам Штајнова књига о жени. Ако и није баш нешто ванредно, шта више, ја се и не слажем у свачем с њиме, ипак ће вас бар увести у науку. Садржај те књиге вама је сада најближи, па кад га проучите и схватите, можете прећи на књиге мало тежег и озбиљнијег садржаја. Јован је међутим извадио из својих књига ТПтајнову књигу о жени и преда је Емилији. — Еако да нисам наишла на њу, рече ова. — Па. малена је, насмеши се Јован. — Захваљујем вам, рече Емилија и устане. Нећу да вам сметам даље. Ту погледи Јована с неким чудним погледом, који је овог довео у малу забуну. Сетио се у тај мах Живкових назора и Рајкових речи, и крв му појури у главу. Али Емилија, задовољна и тим успехом, насмеши се, поклони се и оде. То је све ишло тако брзо, да је Јован дошао к себи, кад Емилије више није било у соби. Зловољно погледи своју књигу, и како се приближавао час, да иде у болницу, заклопи је и пође. Кад је био у кујни, спази газдаричина врата отворена и у њезиној соби, крај прозора, Емилију, како прегледа добивену књигу. Насмешио се али задовољно и не хтеде проговорити ни речи. Но у тај се мах Емилија окрене и кад га је спазила, насмешила се тако исто чаробно као и мало пре, кад је изашла из његове собе. — Већ сам почела да је читам, рече тихим гласом. Знам, да ћете бити строг испитач. А тетка ми није код куће, није ни тетак, те могу мирно бар да се уведем у књигу. На Јована је наишла опет она струја, која га је мало пре пројурила била. На тренутак није знао, да ли да се приближи њојзи или да оде. Код куће нема никог, само њих двоје а Емилија је умела тако чаробно да се насмеши! Но у тај се мах отворе спољашња врата и у кујну уђе мајстор Флоријан. Чим је сиазио Јована, застаде у највећој неприлици; није знао, хоће ли напред или натраг. Из те неприлике избави га Емилија, која му се приближи и у собу га уведе. — Господин доктор тако је добар, те ми је дао нову књигу, рече и погледи Јована преко Флоријанових рамена. Али овај није тај ноглед ни приметио, јер се био таман окренуо да оде. — Не смем с њиме говорити, рече Флоријан та-

јанствено, кад се уверио, да осим Емилије нема никог више, и свагда сам у неприлици, кадгод га видим. Моја је жена нешто чудна. Знаш, Емилија, настави Флоријан а глас му биваше све тиши и тиши, ја, но,... хајд да кажем .. . ја сам љубоморан на тог Турчина. Емилија се почела грохотом смејати, што Флоријана доведе још у већу неприлику. — Немој се смејати, рече и погледи плашљиво око себе, а пре свега, немој ми жени казати ништа; знаш, ништа. Видиш, она сад не брани, да се... но, да се мало напијем. А то ми је сад први пут рекла, па, видиш, сад ми пиво чисто и не прија. Емилија се још једнако смејала а Флоријан је долазио све у већу забуну. — Немојте се бојати, чика Флоријане, говорила је Емилија, господин доктор и не мисли на тетаАгату. —■ Хм, а зар она није жена на свом месту? рече сад Флоријан мало нарогушено. — Јесте, јесте, настави Емилија, али господин доктор зазире од вас. Флоријан се малко накашље. — Не бих му ни саветовао, рече одсудно. У том се отворе врата и госпа Агата уђе у кујну. — Чула сам ти глас већ на басамацима, рече Флоријану одмах с врата. Зар си се већ вратио? — Та јесам, рече овај малодушно, па сад ћу сести за посао. После тих речи уђе Флоријан у собу, натакне наочаре и седне на своје место. — Јеси ли се разговарала с њиме ? шапне госпа Агата Емилији у ухо. —• Јесам, одговори ова тако исто лагано. — Па шта је? — Добро је. — Само тако даље. — Али, и Емилија се почела смејати, чика-Флоријан је љубоморан на њега, због вас. — Којешта! намргоди се госпа Агата. Истераћу ја то већ из њега. Никад неће стећи памети! Пред вече тог истог дана шетао се Јован с Рајком и са Живком по народној башти. Рајко је баш приноведао, како је прошле ноћи банчио, како се потукао, како је наишла стража, и њих све отерала на полицију. Ту је морао платити десет форината, што је бајаги увредио неког стражара. Живко се слатко смејао и чисто је жалио, што није био у том ЛРУштву. — Зато те није било данас шц ручку! примети Живко. — Пробудио сам се тек после подне, настави Рајко. Онда сам ишао, да се „милдерујем" чашом