Stražilovo

304

„виноградар" одсецима о берби и подруму место и изоставио је неколико приметаба, које се односе само на Хрватску, и две три религиозне експекторације Курадтове, које друштво св. Јеронима захтеВа из начела у свакој књизи, коју оно изда, на ма та књига била иначе ма како светског и јеретичког садржаја. То се канда нашем „виноградару" учинило сувишно и задржао је само религиозни закључак. И све слике, којима је књига илустрована, узете су из Куралта. Као даље салосталан рад могли бисмо још поменути неколико уметака, као: „брате мој", „чуј" и сличне реченице. Још је преписивач кратак и јасан, према плану целога дела лепо удешен одсек о претакању вина у Куралту заменио другим неким дугим и развученим текстом, у ком се многе претходне ствари понављају и на ком се у опште види, да је само на силу утиснут у књигу. По језику судећи, писао је тај текст какав писац из Србије, а наш га „виноградар" није ни дотеривао на свој начин писања, него га је од речи до речи преписао. Тако је исто заменио и Куралтов одсек о чишћењу вина текстом тога другога писца, опет не на корист књиге. Најпосле су као са свим нови одсеци, којих нема у Куралту, ушла у српску књигу два кратка одсека: „Какве особине вино треба да има за пренос" и „Оразлевању вина у флаше". Дакле као што се види, „виноградар" је у неколико Куралтово дело другом опет туђом књигом и исправљао и допуњавао. Заиста работа, која му може на част служити ?! „Виноградар" влада иначе сриским језиком да

-^ЈСХЖОЈ-

не може боље бити. Куралтова књига је већим делом тако лепо преточена на српски језик, да је милина читати је. Штета, гато није оригинал одмах ире три године штампан тим језиком, па ма и латиницом. Та похвала односи се иначе само на места, која су приступачна свачијем разумевању, а где долазе технички изрази, ту је и „виноградар" био често у великој запари. Тада је задржао или Куралтове изразе, који су много нута неспретни и не одговарају духу нашег језика, или их је на свој начин превео, како му је на брзу руку на памет дошло. А пошто „виноградар" очевидно не нознаје хрватске провинцијализме, то су отуд изашле гдекоје баш смешне ствари. Тако лозу „ргабеуши" зове „грешом", што има већ своје и то са свим друго значење у винограду. Међу винским болестима навео је Куралт и „Ушо ро^аје гмћко", а наш „виноградар" превео је то одмах са „Житко вино", дакле није знао, да је хрватско „гићко" то исто, што у нас „горко". Тим је преписивач уједно показао, да је он узео лажно на себе одело виноградара, него да му је занат са свим други. Дело, које је на тај начин постало, не може бити на дику нашој књижевности. Остаје нам, да још ишчекујемо ваљану сувремену српску књигу о виноградарству и подрумарству, а док те немамо, препоручили бисмо српским виноградарима, да набаве себи Куралтово дело. То је за њих уједно и практично, јер док оригинал стаје само 35 новч., нуди се овај од чести неваљали српски препис за 70 новч. на продају, дакле унраво за двапут толико. М. Петровић.

Г Л А 0 Н И К. I („Матнца Српска.") Кљижевни одбор „Матице Српске" имао је овоју седпицу 8. (20.) Фебруара; на том је састанку одређено ово: 1. Прочитана су два записника и одоставерена. 2. Потпредседник јавља, да су он и секретар биди на укопу бившег председника „Матице Српске" и књизкевника дра Ј. Суботића у Земуну, да су положили на мртвачки одар венац у имс „Матице Српске", да је секретар говорио надгробно слово васлузкном покојнику и изравио сажаљење породици покојниковој. 3. Секретар јавља, да ће до који дан бити доштампана 145. св. (1. за год 1886.) „Детописа" и какви су чланци спремљени за 146. св. (2. за год. 1886.) 4. Секретар јавља, да је изашла 4. св. из збирке књига за народ, што их издаје „Матица Српска" из задужбине Петра Кошевића. Одређује се Ст. Милованову, писцу те свеске, награда. 5. Сех-сретар јавља, да је књижевник из Београда Матија Бан послао своју слику за збирку Матичине галерије слика, и да ће то скорим учинити и књижевник Ђорђе Малетић ; обојица су лане славили 50-годишњицу свога кшижевног рада. 6. Прима се и награђује расправа М. Петровића: „Баре у Бачкој"; штампаће се

у „Летопису". 7. Прима се за „Љтопис" расправа Ст. Новаковића: „Последњи Бранковићи у историји и у народном певању 1456—1502." и наградиће се, кад буде штампана. 8. Од неименоваг писца на награду поднесена шаљива игра у једном чину „Иреки лек" даје се на оцену дру Милану Јовановићу Батуту. 9. Примају се и награђују: „Допуне и поправке к сриској библиограФији" од 1748—1880, што је за „Летопис" послао Марко Кречаревић. Изоставиће се оно, што су писали Срби али на ком другом језику, а не на српском. 10. Синишина генеалогична студија из повеснице српске под насловом : „Родослов династије Беле-Павлимира и Тјехомира по ПорФирогениту и Дукљанину" издаје се на оцену Милану А. Јовановпћу. 11. М. Пешковић шаље расправу за „Летопис": „Змај Јован Јовановић као педагог"; издаје се на оцену Аркадији Варађанину. 12. Издаје се на оцену Сави Петровићу песма Ђорђа Милиновића под насловом: „Бранкова Смрт". 13. Издаје се одбору за издавање књига за народ из задужбине Петра Коњевића поправљени спис Петра Кнежевића: „Ратар у пољу и на дому" и нов преведен спис љегов : „Пољопривредни катихиз за српске основне и повторне школе".