Stražilovo

457

ОТРАЖИЛОВО

458

Тичица стада на зид тавнички И његовом се ближи прозору Попевајући гласом веселим Умилне, слатке песмице. И сужник проговори ил' тек помисли, Не смевши гласно, да не узбуни Умилну песму госта милога: „0 слатког, слатког гласа, боже мој! Сад чујем први иут оваки глас, Од како овде боравим, А већ сам давно, врло давно овде. Певај ми, певај, тиче милено, Твоја ме песма сећа да сам жив И да сам иегда боље живео; С твоје се песме сећам младости, Тог давно, давно прошлог пролећа, И цвета тога дивног пролећа — Мирисне љубави. Твоја ми песма буди стари бол, Ал уједно ми даје утехе, А утешени бол је чарован, Слађи је и од саме радости... Невај ми, певај, тиче милено! Ко те је амо к мени послао? Ко рече ту да станеш, на тај зид, Где ништа друго не слази до клетва V Иревишњи боже! слутим, И та ме слутња хоће убити, Уништиће ме својим блаженством, Јер та ми слутња шапуће Да ће ме пустит' и да не ћу ту, На овом кужном месту умрети, Него под ведрим небом на пољу. Ти, мала тицо са зида, Слободни путниче По слободноме свету широком Ти си слободе моје весница. Тако ће бити, није сумње већ. Буд' јако, срце: јад те не сломи, Нека те радост сад не саломи! Већ није сумња: свет је проглед'о, Згадио се на срамотни јарам, мМ/1

Па сад га збаца и пре свачега Отвара врата ове гробнице, Нек прве сузе радости Оросе образ свих мученика, Што за слободу овде труну, чаме. Ти мала тицо са зида, Слободни путниче По слободноме свету широком Ти си слободе моје весница. И шкрипну кључ у брави тавничкој, А уплашена тица одлете. Отворише се врата тавничка И стражар уђе: „Хајде, нуштенси!" Поцикну сужањ од радовања И руком притиште главу, Да ваљда памет ухвати, Јер га је хтела већ да остави. ,,Је-л' ту? — повика с дечјом радошћу Је-л' ту? гле, није, ниј' одлетела, Ја нисам с ума сишао, знам све. Знам шта се збило: ја сам слободан, Јер слободни су род и оташтво." А мргодни му стражар упаде : „Лудаче, шта те с' тиче оташтво ? Радуј се, што си ти ослобођен! Ал' сужник не чу, јер је његов ум Далеко, чак далеко лутао, По целом свету — тражећ мили гроб, У ком му верна љуба борави. „К теби ћу прво" — рече себи сам „Ти драги самртниче душе ми, К теби ћу: к'о што мени дође ти, Тако ћу ја сад тебе тражити, Да ону свету земљу целујем, Што теби даје мира вечитог. Како ме споро, гле, раскивају, Па како ми је оков тежак сад ! Дужи су, тежи, ови тренути, Нег препаћене овде године..." (Свршиће се.)

ВРАГОЛАНКА. ПРИПОВЕТКА. НАПИСАЛА МИЛЕВА СИМИЋА. (Наставак.) „ Наишла сам случајно на албум, у коме су биле дог човека, и чим сам је угледала, морам признати, само мушке слике, и морам признати, да сам се чу- да ми је готово памет стала" дила, што не наиђох ни на једну познату личност. „Аха, а нпсмо ли се случајно мало сувише заНаједаред ми поглед падена слику неког врло мла- гледали?" упаде јој Јелауреч. „Та но, но," наста-